Zbunjeni otkrićem "dve" zelene anakonde – amazonska prašuma krije najveću zmiju na svetu

Ispostavilo se da najteža zmija na svetu nije baš onakva kakvom se čini. Tokom snimanja serijala Nacionalne geografije otkriveno je da je zelena anakonda ustvari nastala od dve genetski različite vrste, uprkos tome što svaka vrsta izgleda toliko slično da čak ni stručnjaci ne mogu da ih razlikuju.

Anakonde (genus Eunectes)spadaju u grupu vodenih endemskih zmija koje žive na lokalitetu istočno od Anda u Južnoj Americi. Vrsta zmija koja ima veliko telo uglavnom nastanjuje nizijske reke i močvare, a poznata je po veoma adaptibilnom životu u vodi. Anakonde imaju nos i oči koje se nalaze na glavi sa šarom koja se uklapa u boje vodene vegetacije.

Studije su do sada otkrile četiri vrste anakondi koje se prepoznaju po rodu. To su Eunectes murinus, Eunectes beniensis, Eunectes deschauenseei i Eunectes notaeus.

Zelena anakonda, najveća od svih

Najveća od ovih vrsta, je Eunectes murinus ili zelena anakonda, koja naseljava većinu tropskih regiona kontinenta, uključujući slivove reke Amazon, Orinoko, Esekibo.

Nedavno opisana vrsta  Eunectes beniensis,  ili Beni anakonda,  uglavnom nastanjuje prostore Bolivije.

Eunectes deschauenseei,   ili tamnopegava anakonda, rasprostranjena je na severoistoku kontinenta, od delte reke Amazon u Brazilu do Francuske Gvajane i verovatno Surinama.

Eunectes notaeus ili žuta anakonda, rasprostranjena je u područjima tropske i suptropske Južne Amerike uključujući Brazil, Boliviju, Paragvaj, Argentinu i Urugvaj.

„Naš tim koji snima za Nacionalnu geografiju dobio je retku pozivnicu od naroda Vaorani da istraži region i prikupi uzorke iz populacije anakonda, za koju se priča da je najveća na svetu“, rekao je profesor Brajan Fraj sa Univerziteta Kvinslend, koautor studije.

„Autohtoni lovci odveli su nas u džunglu na desetodnevnu ekspediciju u potrazi za ovom vrstom zmija, koje smatraju svetim.Veslali smo kanuima niz rečni sistem i imali smo sreće da nađemo nekoliko anakondi koje vrebaju u plićaku i čekaju plen.Veličina ovih veličanstvenih stvorenja bila je neverovatna - jedna ženka anakonde koju smo sreli bila je dugačka oko 6,3 m.

Postoje anegdotski izveštaji naroda Vaorani o drugim anakondama u ovoj oblasti, ali je najpoznatija zelena anakonda, koja je pravi div među ovim gmizavcima.Ženke mogu da narasti i više od sedam metara, a teške su preko 250 kilograma. Obično naseljavaju basen Orinoka.

Ova stvorenja nisu otrovna. Hvataju plen velikim, fleksibilnim čeljustima, a zatim ga dave i gnječe svojim snažnim telom pre nego što ga progutaju.

„Vrsta Eunectes akayima  odvojila se od vrste Eunectes murinus pre skoro 10 miliona godina, a genetski se razlikuju za 5,5 odsto.Ovo otkriće je vrhunac moje karijere”, istakao je profesor Fraj.

Istakao je da se područje Amazona  i dalje suočava sa alarmantnim ekološkim pretnjama zbog krčenja šuma Amazonskog basena i poljoprivredne ekspanzije. Zbog toga mnoge vrste gube svoja staništa, a  ako se krčenje šuma nastavi, do 2050. godine, po procenama stručnjaka, moglo bi da nestane oko 40 odsto amazonskih šuma.

Da li će do 2050. godine nestati oko 40 odsto amazonskih šuma

Sve veći problem je degradacija staništa usled fragmentacije zemljišta, koju vodi industrijalizovana poljoprivreda i zagađenje teškim metalima koji se izlivaju zbog aktivnosti eksploatacije nafte.

Šumski požari, suša i klimatske promene su takođe značajne pretnje. Ove retke anakonde i druge vrste koje dele ovaj udaljeni ekosistem suočavaju se sa značajnim izazovima.

„Naš sledeći istraživački projekat će se fokusirati na zagađenje Amazona teškim metalima jer se ove gigantske zmije suočavaju sa pretnjama životne sredine, kao i druga bića ovog regiona.Otkriće nove vrste anakonde je uzbudljiva činjenica, ali je ključno istaći hitnu potrebu za daljim istraživanjem ovih ugroženih vrsta i ekosistema. Od posebne hitnosti je istraživanje o tome kako petrohemikalije iz izlivanja nafte utiču na plodnost i reproduktivnu biologiju ovih retkih zmija i drugih ključnih vrsta u Amazonu“, istakao je profesor  Brajan Fraj sa Univerziteta Kvinslend, koautor studije.