Zašto ne možemo da predvidimo zemljotres: Tajna koju Zemlja ljubomorno čuva

Svake godine, Nacionalni informacioni centar za zemljotrese Američkog geološkog zavoda (USGS) detektuje i locira oko 20.000 potresa širom sveta, što je u proseku 55 dnevno. Neki su blagi i jedva primetni. Drugi, poput razornog seizmičkog dubleta koji je pogodio Venecuelu 24. juna 2026. godine, odnose stotine života i ruše čitave zgrade.

Dok u slučaju uragana meteorolozi mogu da izdaju upozorenja danima unapred i omoguće evakuaciju, sa zemljotresima je priča potpuno drugačija. Uprkos napretku, precizno predviđanje ostaje nemoguće.

Napetost koja se oslobađa iznenada

Zemljotresi nastaju usled iznenadnog oslobađanja napetosti koja se postepeno akumulira zbog kretanja tektonskih ploča duž geološkog raseda. Predvideti zemljotres značilo bi znati tri ključne varijable: gde će se dogoditi, kolika će mu biti magnituda i, najvažnije, u kom trenutku će se desiti, objašnjava za Bi-Bi-Si Antonio Morales Esteban, profesor inženjerstva na Univerzitetu u Sevilji i stručnjak za seizmičko inženjerstvo.

„Možemo sa izvesnom tačnošću znati prva dva parametra", objašnjava profesor. „Zemljotresi se dešavaju na rasedima koje smo geološki proučili, i na osnovu njihove veličine i brzine kretanja možemo zaključiti maksimalnu magnitudu koju su sposobni da proizvedu."

Problem je u određivanju tačnog trenutka. „Zamislite da spojim dve pesnice, snažno ih pritisnem i klizim jednu o drugu. Akumuliram napor, postoji trenje, i ništa se ne dešava sve dok se odjednom, na nepredvidiv način, ne dogodi naglo klizanje", slikovito opisuje prof. Esteban.

Naučnici znaju da se napetost u velikim rasedima gomila decenijama, ali ne postoji način da se utvrdi u kom trenutku će otpor stena popustiti.

Profesor Arturo Belmonte, stručnjak za seizmologiju sa Univerziteta Konsepsion u Čileu, koristi jednostavniju analogiju.

„To je kao kada lomite drvenu olovku. Ona se ne lomi odmah. Morate postepeno pojačavati pritisak, savijati je, i odjednom ona puca kada pređe prag izdržljivosti. Ovde se dešava suštinski ista stvar."

Seizmičke praznine i granice znanja

Naučnici mogu da procene da se oslobađanje napetosti na određenim područjima dešava u određenim intervalima, koji se nazivaju periodima povratka.

„U seizmičkim zonama poput Čilea, zemljotresi magnitude veće od osam imaju periode povratka od 80, 90 ili 100 godina. Ali nije moguće znati tačno kada će se sledeći dogoditi", objašnjava Belmonte.

Ono što je danas moguće definisati jesu takozvane seizmičke praznine ili lagune, područja na kojima se veliki zemljotres dugo nije dogodio, a energija se akumulira.

„Jedna od takvih je zona Atakama. Poslednji veliki potres tamo se dogodio 11. novembra 1922. godine. Dakle, imamo ideju koje zone 'čekaju', ali reći 'ove subote u tri popodne biće zemljotres te i te jačine' jednostavno nije moguće", ističe prof. Belmonte.

Nemogućnost predviđanja leži i u granicama naših instrumenata. Ovi procesi se odvijaju u zonama gde su pritisak i temperatura ekstremni. „Ne možemo direktno da posmatramo fenomen kao što meteorolozi posmatraju kretanje oblaka. Sve što znamo, zaključujemo iz seizmičkih talasa", ističe čileanski stručnjak.

„Najdublje što je čovek sišao u rudnicima je oko četiri kilometra, a najdublja bušotina iz sovjetskog doba dosegla je 12 kilometara. Poluprečnik Zemlje je 6.370 kilometara. Jednostavno nemamo pristup dubinama gde se možda dešava seizmička aktivnost koja prethodi velikom udaru."

Od životinja do veštačke inteligencije: Potraga za signalima

Kroz istoriju su postojale priče o znacima koji najavljuju zemljotres, poput neobičnog ponašanja životinja. „Postoje tvrdnje da su psi lajali ili da su ptice čudno letele. Istina je da nikada nije pronađena nikakva uzročno-posledična veza", napominje prof. Esteban.

Profesor Belmonte navodi primer iz Kine, gde su 1975. godine primećene promene u nivou gasa radona i čudno ponašanje zmija i pasa. Na osnovu tih signala, vlasti su evakuisale jedan grad neposredno pre nego što se dogodio snažan zemljotres. Činilo se da je predviđanje na pomolu.

„Međutim, godinu dana kasnije, 1976, nijedan od ovih znakova nije primećen pre jednog od najkatastrofalnijih potresa u svetu, u kojem je stradalo više od 200.000 ljudi. To nam govori da ti prethodni signali nisu dosledni, a ponekad se pojavljuju i bez da se zemljotres dogodi", napominje profesor.

Danas se nade polažu u veštačku inteligenciju, koja može da obradi ogromne količine seizmoloških podataka i traži suptilne obrasce. Morales Esteban i njegov tim su koristili neuronske mreže za analizu odnosa između magnitude potresa i vremena proteklog između njih. „Pronašli smo određene korelacije, mogli smo da izvedemo verovatnoće. Ali to nije bilo predviđanje", priznaje profesor.

Ključ je u otpornosti, ne u predviđanju

S obzirom na to da je precizno predviđanje i dalje van domašaja, globalni fokus se preusmerio sa predviđanja na prevenciju i izgradnju otpornu na potrese. Tu na scenu stupaju sistemi za rano upozoravanje, strogi standardi gradnje i edukacija stanovništva.

„Na kraju, ključ je danas u ranjivosti", ističe Morales Esteban. „Pitanje je kako gradimo objekte i koliko smo kao društvo spremni da, ako se zemljotres dogodi, šteta bude minimalna, a oporavak što brži."

Zemlje poput Čilea i Japana imaju izuzetno stroge seizmičke propise koji se poštuju. U slučaju Venecuele, geolozi su poznavali seizmički rizik. „Problem dolazi sa druge strane jednačine: ranjivost se pokazala kao veoma visoka. Kada spojite visok seizmički rizik sa visokom ranjivošću, dobijate katastrofu", tvrdi Esteban.

Dok veštačka inteligencija i novi senzori otvaraju vrata ka boljem razumevanju, naučnici su saglasni da nam i dalje nedostaje osnovno znanje o silama koje oblikuju našu planetu. Stoga, ključ za spasavanje života u bliskoj budućnosti neće ležati u kristalnoj kugli, već u otpornim zgradama i spremnim zajednicama.