Tiha sklonost ka levoj strani: Naučnici otkrili zašto ljudi nesvesno skreću ulevo

Zamislite da šetate prostranim parkom ili se krećete kroz gužvu na muzičkom festivalu, bez unapred definisane putanje. Da li biste češće skretali ulevo ili udesno?

Upravo je ovo pitanje postavio međunarodni tim istraživača, nakon što je jedna prethodna studija o socijalnom distanciranju tokom pandemije kovida 19 neočekivano ukazala na to da se možda ne krećemo tako nasumično kao što nam se čini.

U ovom istraživanju, naučnici su se usredsredili isključivo na skretanja, analizirajući ponašanje ljudi različitih starosnih grupa, iz različitih kultura i u različitim prostorima. Otkrili su jasnu pristrasnost koja je potvrdila njihove ranije neočekivane rezultate: značajnu sklonost ka okretanju u smeru suprotnom od kazaljke na satu, odnosno ulevo. Sa tim saznanjem, postavilo se novo, još intrigantnije pitanje – zašto ova sklonost uopšte postoji?

Eksperimenti koji isključuju slučajnost

Da bi isključili potencijalne spoljne uticaje, poput ponašanja drugih ljudi u masi, istraživanje je sprovedeno u Španiji i Japanu, dve zemlje sa različitim društvenim i kulturnim normama, uključujući i stranu kojom se vozi. Testiranja su obuhvatala i otvorene i zatvorene prostore, kao i kretanje pojedinaca.

U jednom od eksperimenata, 209 osoba je zamoljeno da hoda slobodno i samostalno unutar šestougaonog prostora ograđenog stolicama i stolovima, čime je eliminisana svaka mogućnost uticaja gomile. Uprkos svim varijacijama, skromna, ali statistički značajna sklonost ka skretanju ulevo ostala je dosledna.

„Ovo je bilo potpuno neočekivano, jer instinktivno zamišljate da ljudi, kada se kreću nasumično, skreću prema svojim trenutnim potrebama, bez ikakvog opšteg obrasca", objasnio je inženjer Klaudio Felićani, koji je u vreme studije bio na Univerzitetu u Tokiju.

„Međutim, postojala je jasna, merljiva tendencija ljudi da, pod jednakim uslovima, skreću ulevo, a ne udesno."

Biomehanička asimetrija kao moguće objašnjenje

Istraživači su sistematski testirali i odbacili nekoliko mogućih uzroka. Utvrđeno je da pristrasnost nije povezana sa dominantnom rukom ili nogom, niti sa polom ispitanika.

Jedini faktor koji je pokazao blagu varijaciju bila je starost: mlađe osobe su ispoljavale izraženiju sklonost ka kretanju u smeru suprotnom od kazaljke na satu, mada studija nije uključivala osobe starije od srednjih tridesetih.

Vodeća hipoteza je da uzrok leži u nekoj vrsti urođene biomehaničke ili neurološke asimetrije. Pretpostavlja se da desna hemisfera mozga, koja je kod većine ljudi dominantna za prostornu orijentaciju, može stvarati blagu predispoziciju za okretanje ulevo.

Ono što se dešava je, po svemu sudeći, biološke prirode.

„Uzrok verovatno ne potiče od očiju, jer smo pokušali da ljudima prekrijemo levo ili desno oko, a sklonost je i dalje bila prisutna", napominje Felićani. „Neki su nas pitali da li bi to mogli biti fenomeni velikih razmera poput Koriolisove sile ili Zemljinog magnetnog polja, ali to se čini malo verovatnim s obzirom na ono što smo do sada uspeli da utvrdimo."

Od olimpijskih staza do evakuacionih puteva

Iako se sklonost ka skretanju ulevo možda ne čini kao revolucionarno naučno otkriće, ono ima značajne implikacije u različitim oblastima, od arhitektonskog dizajna do planiranja u vanrednim situacijama.

Mesta poput aerodroma, muzeja, železničkih stanica, tržnih centara i stadiona mogu biti pod uticajem suptilnih preferencija u kretanju, naročito kada se formiraju velike gužve. Uzimajući u obzir ove nalaze, rute za evakuaciju mogle bi da se dizajniraju efikasnije.

Zanimljiva paralela može se povući sa sportom. Na prvim modernim Olimpijskim igrama 1896. godine trčalo se u smeru kazaljke na satu. Međutim, to je promenjeno 1913. godine, jer je većina sportista smatrala da je trčanje u suprotnom smeru „prirodnije".

„Postoje interesantne paralele sa određenim sportovima", dodaje Felićani. „Neka takmičenja u trčanju i vožnji se uvek, ali neobjašnjivo, odvijaju na stazama koje idu u smeru suprotnom od kazaljke na satu. Ali to je tema za neku drugu istragu."

Naredni koraci u istraživanju, čiji su rezultati objavljeni u časopisu Nature Communications mogli bi uključivati ispitivanje da li se ova tendencija zadržava u starijoj životnoj dobi ili kod osoba sa poteškoćama u kretanju.

Istraživači takođe predlažu upotrebu eksperimenata u virtuelnoj realnosti, koji bi omogućili precizniju kontrolu čulnih nadražaja. Tim je takođe zainteresovan da proveri da li pristrasnost ka kretanju u smeru kazaljke na satu ili suprotno od njega postoji i kod drugih životinjskih vrsta, mada je do sada samo nekoliko studija, poput one o mravima koji istražuju nepoznata gnezda, pronašlo slične obrasce.

„Naši rezultati mogu delovati kao minorno, beznačajno otkriće, ali u prirodi većina fenomena povezanih sa kretanjem pokazuje da se životinje uglavnom kreću bez preferiranog smera", zaključuje Felićani. „Snažna pristrasnost pronađena kod ljudi ukazuje na neku asimetriju na biomehaničkom nivou."