Ljudi ipak imaju treće oko koje su koristili naši preci, znate li gde se nalazi

Novo istraživanje otkriva neobičnu evolucionu priču koja objašnjava jednu od verzija nastanka ljudskog vida.

Људи ипак имају треће око које су користили наши преци, знате ли где се налази

Naše oči danas deluju kao nešto sasvim prirodno i podrazumevano, ali novo istraživanje pokazuje da su prošle izuzetno složen evolutivni put.

Naučnici smatraju da ljudske oči vode poreklo od drevnog, crvolikog pretka koji je živeo u okeanima pre oko 600 miliona godina.

Istraživanje ukazuje da ovaj predak nije imao dva oka kao današnje životinje, već jedno jedino svetlosno osetljivo „oko“ smešteno na vrhu glave.

Od jednog oka do dva

Naučnici su analizirali 36 velikih grupa životinja kako bi utvrdili gde se nalaze oči i ćelije osetljive na svetlost. Uočen je obrazac: ove strukture se javljaju ili kao par na bočnim stranama glave, ili kao jedna struktura na sredini, iznad mozga.

Prema tumačenju naučnika, drevni predak je u jednom trenutku izgubio par „bočnih“ očiju kada je prešao na način života u kome se malo kretao, verovatno ukopan u morsko dno. U takvim uslovima, složeni vid više nije bio neophodan.

Ipak, centralne ćelije osetljive na svetlost ostale su očuvane, jer su bile važne za razlikovanje dana i noći, kao i orijentaciju u prostoru.

Povratak kretanju i nastanak savremenih očiju

Kasnije, kada su se ovi organizmi ponovo vratili aktivnom kretanju, javila se potreba za boljim vidom. To je dovelo do postepene transformacije – iz centralnog „oka“ počele su da se razvijaju strukture sa obe strane glave.

„Ova promena načina života podstakla je razvoj novih očiju koje su se pomerile na bočne strane glave“, navode autori.

Tako su vremenom nastala dva oka kakva su nam danas poznata. Ostatak tog drevnog „trećeg oka“ i dalje postoji u našem telu – u obliku pinealne žlezde u mozgu, koja reguliše san putem hormona melatonina.

Značaj otkrića za razumevanje funkcionisanja mozga

U Istraživanju se ukazuje da je razvoj očiju tesno povezan sa razvojem mozga i složenog ponašanja kod kičmenjaka.

„Bez očiju ne bismo bili samo ljudi bez vida – ne bismo uopšte postojali“, ističu naučnici.

Ovakvi nalazi donose novo razumevanje evolucije vida, ali i načina na koji su se razvijali neuronski sistemi koji stoje iza obrade vizuelnih informacija, zaključili su istraživači.