Zašto košarkaši promašuju šuteve koje su već hiljadu puta pogodili – neurologija ima odgovor

Istraživanje u neurološkoj laboratoriji dr Dejvida Van den Hivera, profesora na Državnom univerzitetu Misisipija, pokazalo je da razlika između pogotka i promašenog šuta može biti svedena na stabilnost ne samo u načinu na koji se košarkaš kreće već i u načinu na koji razmišlja.

Merenje moždane aktivnosti

Tim profesora Van den Hivera je želeo da razume kako košarkaši grade svoju veštinu u šutiranju. Zato su ispitali ranu fazu savladavanja ove posebne veštine – kada se koordinacija između mozga i tela još uvek formira, a ne uzima se zdravo za gotovo.

Decenije istraživanja o učinku elitnih sportista pokazuju da su njihovi specifični pokreti dosledni i da im mozak izgleda optimizovan za zadatak. Drugim rečima, oni pokazuju manje nepotrebne moždane aktivnosti i fokusiraniju obradu na izvršavanje određene aktivnosti. Ali nije poznato da li su ova stanja mozga ekskluzivna za elitne performanse ili mogu početi rano u procesu učenja.

Da bi istražili ovo pitanje, neurolozi su beležili i pokrete tela i moždanu aktivnost početnika i košarkaša srednjeg nivoa dok su šutirali u obruč. Konkretno, koristili su tehnologiju snimanja pokreta kako bi analizirali mehaniku njihovih pokreta i elektroencefalografiju da bi analizirali njihovu neuronsku aktivnost.

Nakon kratke faze vežbanja i upoznavanja, svaki igrač je ispalio 50 šuteva. Zatim su upoređeni šuteve koji su prošli kroz obruč sa onima koji nisu.

Uspešni šutevi za sve igrače bili su povezani sa doslednijim obrascima kretanja. Stopala i donji deo tela bili su postavljeni tako da obezbede stabilan oslonca, poboljšavajući ravnotežu i omogućavajući efikasniji prenos sile na loptu. Pokret zglobova preko tela bio je koordinisaniji, a varijabilnost je smanjena u ključnim segmentima pokreta, posebno u zglobu i laktu.

Na neuralnom nivou, uspešni šutevi bili su povezani sa stabilnijom neuralnom aktivnošću. Takođe je postojala povećana aktivnost povezana sa integracijom senzornih informacija i motoričke kontrole.

Neuspešni šutevi, nasuprot tome, bili su mnogo nedosledniji, pokazujući male fluktuacije tokom pokreta. Ovo ukazuje da su igrači kontinuirano ispravljali svoje pokrete usred izvođenja. Slično tome, moždana aktivnost tokom promašenih šuteva izgleda da odražava sistem koji još uvek pokušava da shvati stvari, kontinuirano procenjuje, prilagođava i ispravlja.

Ova varijabilnost i prilagođavanje iz pokušaja u pokušaj je upravo ono što se očekuje u ranom sticanju veština. Prema klasičnom modelu učenja, početnici se više oslanjaju na napornu obradu verbalnih, vizuelnih i prostornih informacija dok uče da koordiniraju percepciju i akciju.

Drugim rečima, oni svesno i aktivno razmišljaju kroz pokret. Učenje zahteva istraživanje, otkrivanje grešaka i ispravljanje dok mozak i telo traže rešenje.

Čak i u okviru ovog neurednog procesa učenja, uspešni pokušaji su već pokazivali znake veće kontrole. Postizanje koša nije se odnosilo samo na to da li je mozak bio manje ili više aktivan, već na to koliko je dosledno radio. Uspešni šutevi su obeleženi stabilnijim, manje promenljivim stanjem mozga, zajedno sa obrascima aktivnosti koji sugerišu da je mozak bio bolje podešen na zahteve zadatka.

Um iznad materije

Ali postoji jedna začkoljica: Procesi koji nam pomažu da učimo mogu nam naštetiti kada vežbamo.

Elitni sportisti ne upravljaju svesno svakom akcijom mikromenadžmentom. Umesto toga, oslanjaju se na sisteme koji su fino podešeni kroz ponavljanje. Kako se veština razvija, performanse postaju manje zasnovane na trudu, a više na doslednosti. Varijabilnost se smanjuje kako neuronska obrada postaje efikasnija.

Međutim, pod pritiskom je upravo ta stabilnost ono što može da se sruši. Koledž igrač može biti veoma talentovan, ali se i dalje razvija fizički i mentalno. U trenucima sa visokim ulozima i visokim pritiskom – koje nisu iskusili na treningu – pritisak može gurnuti sportistu nazad u sopstvenu glavu.

Počinju svesnije i eksplicitnije da prate i kontrolišu svoje pokrete. Ovo ponovno uvođenje svesne obrade može poremetiti automatsku koordinaciju koju su izgradili kroz vežbanje, nenamerno povećavajući varijabilnost njihovih pokreta i misli i time smanjujući performanse.

Trening koji se fokusira ne samo na mehaniku, već i na mentalnu stranu performansi, mogao bi pomoći sportistima da uđu, održe ili se vrate u mentalno stanje koje podržava konzistentne performanse, čak i pod pritiskom.

Laboratorija profesora Van den Hivera istražuje alate za biofidbek i neurofidbek kako bi se ova nevidljiva stanja i metrike učinile vidljivim i pomogle u treningu. Ako sportisti mogu da nauče kako njihov mozak i telo reaguju pod pritiskom i da vežbaju povratak u stabilnije stanje, to bi mogao biti jedan put ka konzistentnijim performansama.

Cilj nije samo naučiti pravi pokret, već i naučiti kada i kako prestati da ga kontrolišemo.