Knjigovesci u službi Holokausta – brojanje krvnih zrnaca i utvrđivanje „rasne čistoće“ kroz crkvene knjige

Tokom 30-ih i 40-ih godina širom Evrope je sprovođen program u kojem su restauratori popravljali i čistili istorijske crkvene i građanske zapise, čineći ih čitljivim kako bi nacisti mogli da otkriju osobe jevrejskog porekla.

Dr Morvena Bluet, istoričarka, konzervatorka i pridružena članica Vuster koledža Univerziteta u Oksfordu, pronašla je nacistička pisma i drugi materijal koji pokazuje ulogu velikog broja stručnjaka u restauraciji registara rođenja, preobraćenja, krštenja i venčanja radi utvrđivanja naslednog „rasnog“ statusa.

U različitim javnim institucijama, uključujući nemačke savezne arhive u Berlinu, pronašla je dokumente koji pokazuju saučesništvo ovih konzervatora, restauratora i hemičara za papir, koji su svoje veštine koristili u Nemačkoj i u okupiranim zemljama.

„Oni su stvarali objedinjenu evidenciju o tome ko bi potencijalno mogao biti ubijen – neku vrstu liste za odstrel, zapravo. Išli su i dalje od onoga što se od njih tražilo kako bi sproveli ‘rasnu’ registraciju stanovništva“, rekla je Bluetova.

Šest miliona Jevreja ubijeno je u Holokaustu.

Iako je bilo poznato da postoji potreba da se dokaže poreklo, ona je „istraživala konkretne tehničke načine na koje je to postignuto kroz čišćenje dokumenata“.

„U arhivama sam pronašla zvanična dokumenta o angažovanju knjigovezaca, kao i pisma između različitih službenika u kojima se govori o čišćenju dokumenata, u nadi da će ti zapisi predstavljati ‘rasnu čistoću’“, dodala je istoričarka.

Sačuvani administrativni zapisi pokazuju da je do 1940. godine među regrutovanima bio i majstor knjigovezac Franc Krauze iz Nise, grada koji se danas nalazi u jugozapadnoj Poljskoj.

U jednom dokumentu, nacistički zvaničnik je napisao: „Nemačke crkvene knjige, koje obuhvataju i najmanje mesto i svako malo seosko imanje u svojoj čvrsto povezanoj masi od više od sto hiljada tomova, daleko su najvažniji izvor za istoriju nemačkog stanovništva, dokaz porekla i genealogiju.“

Rukopisi stari nekoliko vekova bili su nečitljivi jer su postali krhki, prljavi i zahvaćeni buđi.

Uprkos njihovom potencijalnom značaju kao istorijskih dokumenata, restauratori su koristili „prilično destruktivne postupke. Nisu obezbeđivali zaštitu istorijskih predmeta, već su ih činili čitljivim. Nije im zaista bilo važno šta su ti predmeti“, rekla je Bluet.

Primera radi, stranice rukopisa bile su natapane glicerinom kako bi zapisi postali čitljivi, iako to nije bilo u skladu sa tadašnjom prihvaćenom konzervatorskom praksom.

„Fizičko utrljavanje glicerina moglo je da dovede do cepanja već oštećenog papira, kao i do omekšavanja papirnih vlakana njihovim bubrenjem. Takođe sam pronašla promotivni materijal tehničkih kompanija koje su proizvodile materijal za laminiranje korišćen za očuvanje veoma krhkih stranica kako bi postale čitljivije“, rekla je Bluetova.

Ranije je radila kao konzervator slika u Nacionalnoj galeriji u Londonu, a naišla je na ovaj materijal istražujući organizacije za kulturno nasleđe osnovane pod nacističkim režimom.

„Pronašla sam sav taj materijal i nisam razumela zašto govore o knjigovezačkom radu i čišćenju crkvenih dokumenata. To me je navelo da dalje istražim o kakvom je programu reč i kako je povezan sa dokazivanjem arijevskog porekla“, objasnila je istoričarka.

Njeno istraživanje predstavljeno je u njenoj novoj knjizi Restauracija umetnosti pod nacističkim režimom, koju je ovog meseca objavio "Palgrave Macmillan".

„Svojim radom restauratori su bili saučesnici nacističkog režima i pomagali u izvršenju zločina. Njihove nagrade bile su velike, ali je njihov ugled uglavnom ostao neokaljan“, piše Bluetova u knjizi.

Majkl Dejli, direktor organizacije "ArtWatch UK" koja nadgleda restauraciju umetnina, rekao je da istraživanje otkriva „šokantnu zloupotrebu veština“. „Koliko se moći stiče u rukama onih koji kontrolišu izgled stvari – bilo na dobro ili na zlo“, dodao je Dejli.