Da li su postojale gladijatorke u drevnom Rimu

Međutim, ovi dokazi ograničeni su na otprilike desetak tekstova i natpisa i još manji broj predmeta koji ih prikazuju. Na primer, rimski senat je doneo zakone 11. i 19. godine nove ere kojima je zabranio učešće žena iz viših slojeva društva i slobodnorođenih žena mlađih od 20 godina u gladijatorskim borbama. Drugi tekst pominje da je oko 200. godine car Septimije Sever zabranio ženske gladijatore jer su se nakon jedne predstave šale o njihovoj žestini „usmeravale ka drugim vrlo uglednim ženama“.

Ko su bile ženske gladijatorke?

U Rimu, žene su uglavnom bile isključene iz politike i nisu mogle da služe u vojsci. Ipak, imale su neke slobode – neke su vodile sopstvene poslove ili radile kao lekarke. Takođe su mogle da poseduju imovinu i sklapaju ugovore.

Ali o ženskim gladijatorkama se zna mnogo manje, pa je teško utvrditi ko su bile i kako su se borile.

Ipak, velika većina muških gladijatora bili su robovi, a verovatno je isto važilo i za žene. Postojali su različiti načini da neko postane rob – porobljavanje tokom ratnog pohoda, kazna za zločin ili neplaćene dugove, ili iz drugih razloga.

„Verujem da su gladijatorke prvenstveno bile robinje koje su počinile zločine“, rekla je Ana Mjončevska, predavačica na Univerzitetu Marija Kiri-Sklodovska u Poljskoj, koja je obimno istraživala i pisala o ženskim gladijatorima. Navela je da su drugi izvor mogle biti slobodne žene sa velikim dugovima, koje su bile primorane da prodaju svoju slobodu gladijatorskoj školi.

Ipak, postojali su izuzeci. Nekolicina muških gladijatora poticala je iz viših društvenih slojeva. Najpoznatiji primer je rimski car Komod (vladao 176–192. godine), koji se oblačio kao bog Merkur i primoravao senat da gleda njegove „pobedničke“ borbe, verovatno kao poruku o njegovoj moći. Slično tome, antički tekstovi ukazuju da je nekoliko žena iz viših slojeva takođe učestvovalo u gladijatorskim borbama.

Rimski pisac Tacit zapisao je da je 63. godine, tokom vladavine Nerona, car priredio veliki gladijatorski spektakl tokom kojeg su se „mnoge ugledne dame i senatori osramotili u areni“ .

Kako su se gladijatorke borile?

Muški gladijatori obično su nosili kacigu i eventualno druge oblike oklopa. Borili su se kao specijalizovani tipovi, poput retiarijusa, koji se borio mrežom i trozupcem. Gladijatori su se takmičili nakon određenog nivoa obuke, verovatno u gladijatorskoj školi. Iako su neke borbe završavale smrću poraženog, nisu sve, a gubitak gladijatora mogao je biti skup za organizatore predstave.

O tome kako su se ženske gladijatorke borile i kako su bile birane i obučavane postoji mnogo neizvesnosti.

Reljef iz Halikarnasa prikazuje dve ženske gladijatorke sa štitovima i mačevima, sa scenskim imenima „Amazonka i Ahilija“ (verovatno zasnovanim na mitologiji).

Stiven Brunet, profesor emeritus klasičnih studija na Univerzitetu Nju Hempšir, zabeležio je u knjizi A Companion to Sport and Spectacle in Greek and Roman Antiquity da su prikazane sa oklopom karakterističnim za „provokatora“, odnosno tipu gladijatora koji je trebalo da liči na rimskog vojnika.

Kao i mnogi muški gladijatori, i one su prikazane gole do pojasa. Ne deluje da nose kacige, iako je moguće da ih umetnik jednostavno nije prikazao. Natpis kaže da su žene bile „puštene dok su još stajale“, što znači da nijedna nije ubijena.

Drugi predmet je statueta ženske gladijatorke, koja prikazuje ženu kako drži kratki zakrivljeni bodež zvan sika – oružje tipično za jedan tip gladijatora. Ali, kao i na reljefu, gladijatorka ne nosi kacigu, već samo perizomu i povez preko kolena.

Kako su birane ženske gladijatorke?

Alfonso Manjas, istraživač sa Univerziteta Kalifornija u Berkliju, koji je 2011. identifikovao statuetu kao prikaz ženske gladijatorke, rekao je za Lajv sajens da veruje da je izgled igrao značajnu ulogu u izboru boraca.

Manjas napominje da jedan od najranijih izvora, Nikola Damaski (oko 64. p. n. e. – 4. n. e.), piše da žene izabrane za borbu nisu bile najjače ili najveštije, već „najlepše“. Ovo ukazuje da je pokrovitelj gladijatorskog spektakla imao veliki uticaj na izbor učesnica.

Tekstovi često pominju da su ženske gladijatorke nastupale u predstavama koje su organizovali rimski carevi. Korišćenje ženskih gladijatorki verovatno je bilo „vrlo skupa i ekskluzivna predstava, snažno povezana sa carem, pa je organizovana u veoma retkim prilikama“.

Najverovatnije je da im je naređivano da ne nose kacige kako bi publika mogla da vidi njihova lica. Takođe pretpostavlja da im je bilo zabranjeno da se bore do smrti, nijedan zapis nikada ne pominje da je ženska gladijatorka umrla u areni. Takođe nikada nije pronađen nadgrobni spomenik ženske gladijatorke, za razliku od više od 1.000 nadgrobnih spomenika muških gladijatora.

„U Rimu niko nije očekivao da žena bude vešta sa oružjem, hrabra u borbi ili da se suočava sa smrću“, kaže Manjas. Pravila i možda naoružanje verovatno su bila prilagođena tako da se smanji rizik od smrtnog ishoda.