Poznate su po dugom vratu, ali zašto žirafe imaju tako duge noge

Zahvaljujući dugačkom vratu, samo žirafe imaju direktan pristup lišću sa visokih stabala, dok manji sisari moraju da se takmiče među sobom kako bi dospeli do plodova i lišća nižih biljaka. Čini se da ovaj ekskluzivni izvor hrane omogućava žirafi da se razmnožava tokom cele godine i da bolje preživi suše od nižih vrsta životinja.

Ali dug vrat dolazi sa „visokom cenom“. Srce žirafe mora da proizvede dovoljan pritisak da pumpa krv nekoliko metara do glave. Krvni pritisak odrasle žirafe je obično preko 200 mm Hg – više nego dvostruko u odnosu na većinu sisara.

Kao rezultat toga, srce žirafe u mirovanju koristi više energije nego celo telo čoveka u mirovanju, i zapravo više energije nego srce bilo kog drugog sisara uporedive veličine.

Međutim, kako su naučnici opisali u novoj studiji objavljenoj u časopisu Journal of Experimental Biology, žirafino srce ima „pomagače“ u borbi protiv gravitacije: veoma duge noge.

Upoznajte „elafu“

Istraživači su kvantifikovali troškove energije za pumpanje krvi za tipičnu odraslu žirafu i uporedili ih sa onim što bi bilo kod zamišljene životinje, ali sa kratkim nogama i dužim vratom da bi dostigla istu visinu vrha drveta.

Ova čudna životinja bi bila kombinacija tela afričke antilope i vrata žirafe. Rodžer S. Sejmur, profesor emeritus fiziologije sa Univerziteta u Adelejdu i Edvard Sneling sa Fakulteta veterinarskih nauka, Univerziteta u Pretoriji, nazvali su ovo zamišljeno biće „elafa“.

Otkrili su da bi životinja potrošila čak 21 procenat svoje ukupne energije na napajanje srca, u poređenju sa 16 procenata kod žirafe i 6,7 procenata kod ljudi.

Podižući srce bliže glavi pomoću dugih nogu, žirafa „štedi“ neto pet procenata energije koju unosi iz hrane. Tokom jedne godine, ova ušteda energije bi iznosila više od 1,5 tona hrane – što bi moglo da napravi razliku između života i smrti u afričkoj savani.

U knjizi Kako žirafe rade, zoolog Grejam Mičel otkriva da su preci žirafa imali duge noge pre nego što su evoluirali i dobili i duge vratove. Ovo ima smisla sa energetske tačke gledišta. Duge noge olakšavaju rad srca, dok dugi vrat otežav njegov rad.

Međutim, evolucija dugih nogu došla je sa svojom cenom. Žirafe su primorane da rašire prednje noge dok piju, što ih čini sporim i nespretnim da ustanu i pobegnu ako se pojavi predator.

Statistika pokazuje da su žirafe najčešći plen predatora dok su na pojilištu.

Troškovi energije srca povećavaju se direktno proporcionalno visini vrata, tako da mora postojati ograničenje.

Sauropodski dinosaurus, pravi „žirafatitan“, ima visinu od 13 metara i njegovi ostaci su postavljeni u Prirodnjačkom muzeju u Berlinu. Njegov vrat je visok 8,5 metara, što bi zahtevalo krvni pritisak od oko 770 mm Hg da bi  krv životinje stigla do glave – skoro osam puta više nego kod prosečnog sisara.

„Ovo je neverovatno jer bi troškovi energije srca za pumpanje te krvi premašili troškove energije celog ostatka tela. Sauropodski dinosaurusi nisu mogli da podignu glavu tako visoko, a da se ne onesveste“, debatuju naučnici koji su primerkom ove nekadašnje životinje i dalje intrigirani.