Novo otkriće fosila – jedan od naših predaka bio je neverovatno sličan gorili

U časopisu Nature, istraživači su opisali skup fosila starih 1,5 miliona godina sa lokaliteta u Keniji, koji uključuju prve kosti šake vrste paranthropus. Nalaz je veoma redak primer relativno kompletnog skupa kostiju šake iz tog vremena.

Prve ostatke vrste paranthropus otkrio je u Južnoj Africi dr Robert Brum 1938. godine. Njegovo ime znači „pored čoveka“ i odražava činjenicu da je delio direktnog pretka (poznatog kao australopithecus) sa našim rodom – homo, ali je postojao i paralelno uz ranu ljudsku lozu. Fosili koje je dr Brum pronašao, pripadali su vrsti paranthropus robustus.

S druge strane, ostaci vrste paranthropus boisei su prvi put otkriveni u klisuri Olduvai, u Keniji, od strane Meri i Luisa Likija 1959. godine. Zbog masivne donje vilice i zuba vrsta je nazvana i Krcko Oraščić.

„Veoma veliki zubi (zubi koji nisu kutnjaci poprimili su izgled kutnjaka) ukazivali su na moguću ishranu od žilave i vlaknaste hrane – gotovo sigurno sačinjene od biljaka – koja je zahtevala intenzivno žvakanje. Paranthropus je bio hominin, koji se kretao na dve noge, poput predstavnika naše loze, a slično je i sa pokretima ostatka tela i veličinom. Takođe je živeo u sličnim staništima kao i rani homo, a ipak – izumro je pre oko 800.000 godina", objašnjava Sali Kristin Rejnolds, vanredni profesor paleoekologije hominina, na Univerzitetu u Bornmutu.

Neizbežno je da su ove dve loze hominina (pleme homininae, koje uključuje rod homo – ljude i praljude, a isključuje gorile) upoređene na svaki mogući način kako bi se utvrdilo koje osobine su osigurale opstanak homo-a. Opstanak homo-a pripisan je njegovom velikom mozgu, malim zubima i ishrani zasnovanoj na mesu.

S druge strane, parantrophus, sa svojim velikim zubima i manjim mozgom, često se predstavlja kao evolutivno „ne baš dovoljno pametan ili prilagodljiv da bi opstao u svetu koji se menja".

Međutim, bilo je malo stvarnih dokaza o konkretnim razlikama u načinu na koji je parantrophus fizički koristio svoje telo ili se odnosio prema okolini. Do sada.

Najskorije pronađena grupa fosila iz Kubi Fore, na istočnim obalama jezera Turkana u Keniji, pokazuje da parantrophus boisei nije bio nespretan ili loše prilagođen svom načinu života. Ostaci, za koje se smatra da su stari oko 1,52 miliona godina, uključuju delimični skelet sa kostima šake i stopala pronađenim pored vilica i zuba koji su pripadali p. boisei.

„Po prvi put možemo povezati masivni aparat za žvakanje ove vrste sa udovima i rukama koji su joj pomagali da funkcioniše u izazovnom drevnim predelu", navode istraživači.

Nije bio trapav kao što se mislilo

Prsti su, u mnogim aspektima, više slični gorilama nego ljudima, ali su stopala veoma slična stopalima koje ima homo. U stvari, stopalo pokazuje da je p. boisei bio efikasan dvonožac, i da je hodao na krutim stopalima koja više podsećaju na naša nego na ona ranijih vrsta kao što je australopithecus afarensis.

Palac je bio poravnat sa ostalima, a zglobovi pokazuju isti nagib nagore – nazvan dorzalni skliz – koji omogućava i današnjim ljudima da se snažno odguruju prilikom hodanja ili trčanja. Uvijena treća metatarzalna kost formirala je poprečni luk, arhitektonsku karakteristiku koja ukrućuje ljudsko stopalo i pretvara ga u oprugu za energetski efikasno kretanje.

Novo otkriće sugeriše da je u pitanju mešavina naprednih i primitivnih karakteristika. „U pitanju je stvorenje sposobno da prelazi raznovrsna otvorena staništa Istočne Afrike na dve noge, krećući se samouvereno između područja koje mu je služilo da obezbedi hranu, a možda čak i noseći namirnice ili jednostavne alate. Moćne ruke su možda korišćene za traženje hrane, što je zahtevalo jak zahvat", objašnjavaju autori.

Naši preci su hodali uspravno, ali svako svojim stilom

Postoji i teorija  da se paranthropus penjao na drveće. Do sada se paranthropus nije smatrao penjačem, niti životinjom povezanom sa posebno gustim drvećem. Smatralo se da su hladnija klima i proređivanje šuma doveli do toga da se homo i paranthropus kreću na dve noge.

Ipak, postoje jasne razlike u odnosu na rod homo. Palac kod p. boisei-ja bio je kraći od našeg, što ukazuje na malo drugačiji hod – možda sporiji, teži korak. Manji prsti bili su ravniji i čvršći od onih kod majmuna, ali ne tako prefinjeni kao kod homo sapiens-a. Ova mozaična anatomija pokazuje da je uspravno hodanje već bilo usavršeno kod nekoliko ljudskih rođaka, čak i ako je svaki to radio na svoj način.

Stopalo kod p. boisei-ja pokazuje da je pre 1,5 miliona godina kretanje na dve noge bio zajednički temelj, a ne jedinstvena prednost. I homo i paranthropus su hodali uspravno; njihovi evolutivni putevi nisu se razilazili u kretanju već u načinu života.

Dok se homo sve više oslanjao na moć mozga, alate i međusobnu saradnju, paranthropus je udvostručio snagu i mišiće zadužene za žvakanje. Jedna linija se prilagodila fleksibilnosti, druga izdržljivosti – i na kraju je samo jedan preživeo.

Ipak, ovo otkriće ublažava staru priču o trijumfu i neuspehu. Paranthropus boisei nije bio „neuspeli“ homininski srodnik. Bio je uspešna vrsta sama po sebi, savršeno prilagođena svojoj ekološkoj niši, i to preko milion godina.

„Fosili koji su nedavno pronađeni nas podsećaju da ljudska evolucija nije bila pravolinijski marš napretka, već razgranati žbun eksperimenata – neki su favorizovali mozak, drugi mišićnu masu, i svi su hodali uspravno pod istim afričkim suncem", rekla je Sali Kristin Rejnolds, vanredni profesor paleoekologije hominina, na Univerzitetu u Bornmutu.