Naučnici tvrde da lobanja stara milion godina iz korena revidira ljudsku evoluciju

Naučnici tvrde da njihova analiza „potpuno menja“ naše razumevanje ljudske evolucije i, ako je tačna, sigurno bi ključno rano poglavlje u našoj istoriji moralo ponovo da se piše.

Studija takođe pokazuje da smo koegzistirali sa drugim sestrinskim vrstama, uključujući neandertalce, mnogo duže nego što smo verovali.

Ali drugi naučnici iz ove oblasti, u kojoj je neslaganje oko našeg pojavljivanja na planeti široko rasprostranjeno, kažu da su zaključci nove studije verodostojni, ali daleko od sigurnih.

Otkriće, objavljeno u jednom od vodećih svetskih naučnih časopisa, Sajens, šokiralo je istraživački tim, u kojem su bili naučnici sa univerziteta u Kini i Prirodnjačkog muzeja u Velikoj Britaniji.

„Od samog početka, kada smo dobili rezultat, mislili smo da je neverovatan. Kako je to moglo biti tako daleko u prošlosti?“, rekao je profesor Siđun Ni sa Univerziteta Fudan, koji je koautor analiza.

„Ali smo ga testirali iznova i iznova kako bismo proverili sve modele, koristili sve metode i sada smo sigurni u rezultat, i stvarno smo veoma uzbuđeni.“

Kada su naučnici pronašli lobanju, nazvanu Junsian 2, pretpostavili su da pripada ranijem našem pretku, homo erektusu, prvom čoveku sa velikim mozgom. To je zato što datira od pre oko milion godina, mnogo pre nego što se smatralo da su se pojavili napredniji ljudi.

Homo erektus je na kraju evoluirao i počeo da se razdvaja pre 600.000 godina na neandertalce i našu vrstu – homo sapijens. 

Ali nova analiza Junsiana 2, koju su pregledali stručnjaci nezavisni od istraživačkog tima, ukazuju da to nije homo erektus. Sada se smatra da je rana verzija homo longija, sestrinske vrste na sličnim nivoima razvoja kao neandertalci i homo sapijens.

Genetski dokazi ukazuju na to da je postojao pored njih, pa ako je Junsian 2 hodao Zemljom pre milion godina, kažu naučnici, verovatno su i rane verzije neandertalaca i naše vrste takođe.

Ova početna analiza dramatično je pomerila vremensku liniju evolucije ljudi sa velikim mozgom unazad za najmanje pola miliona godina, prema rečima profesora Krisa Stringera iz Prirodnjačkog muzeja, jednog od vođa istraživanja.

Napominje i da verovatno postoje milion godina stari fosili homo sapijensa negde na našoj planeti – samo ih još nismo pronašli.

Postoje dva načina da se utvrdi vrsta ranog čoveka i kada je hodao Zemljom – analiza oblika lobanje i njenih genetskih podataka. U slučaju Junsijana 2 korišćene su obe metode i svaka je došla do istog zaključka.

Ali drugi istraživači, poput dr Ejlvina Skalija, evolucionog genetičara sa Univerziteta u Kembridžu, kažu da postoje značajne nesigurnosti u obe metode.

„Mora se biti posebno oprezan u vezi sa procenama datiranja, jer je to veoma teško uraditi, bez obzira na to koje dokaze gledate, bilo da su to genetski ili fosilni dokazi“, napominje.

„Čak i sa najvećom količinom genetskih podataka, veoma je teško odrediti vreme kada su ove populacije mogle koegzistirati sa tačnošću od 100.000 godina, ili čak i više.“

Dodao je da, iako su zaključci profesora Nija i Stringera verodostojni, daleko su od sigurnih i da je potrebno više dokaza da bi se bilo sigurno.

„Ta slika nam je još uvek prilično nejasna, tako da ako zaključke ovog istraživanja potkrepe druge analize, idealno iz nekih genetskih podataka, onda mislim da bismo počeli da budemo sve sigurniji u to“, rekao je profesor za Bi-Bi-Si njuz.

Najraniji poznati dokazi o ranom homo sapijensu u Africi su od pre 300.000 godina, pa je primamljivo zaključiti da je naša vrsta možda evoluirala prvo u Aziji.

Ali nema dovoljno dokaza da bismo bili sigurni u ovoj fazi, prema rečima profesora Stringera, jer postoje ljudski fosili u Africi i Evropi koji su takođe stari milion godina i koje treba uključiti u analizu.

„Postoje neki genetski dokazi koji ukazuju na još raniji pojavu naše vrste koja se možda rekombinovala sa našom lozom, ali to još nije dokazano“, naglašava profesor.

Ranija vremenska linija znači da su tri vrste ljudi koegzistirale na planeti oko 800.000 godina, mnogo duže nego što se ranije mislilo, možda stupajući u kontakt i ukrštajući se u tom vremenskom periodu.

Ovo pomeranje vremenske linije takođe pomaže da se razumeju desetine ljudskih fosilnih ostataka koji datiraju od pre 800.000 i 100.000 godina, koje su naučnici teško klasifikovali i pronalazili im mesto u ljudskom porodičnom stablu – takozvana „zbrka u sredini“.

Ali raniji pojavljivanje homo sapijensa, homo longija i neandertalaca uredno rešava problem. To znači da je sada moguće grupisati teško klasifikovane fosile kao podgrupe koje pripadaju jednoj od „velike trojke“, ili njihovim primitivnijim precima, azijskom homo erektusu i hajdelbergensisu, prema rečima prof. Nija.

„Ljudska evolucija je kao drvo“, objašnjava profesor. „Ovo drvo je obuhvatalo nekoliko grana, a postojale su tri glavne grane koje su usko povezane, i moguće je da su se međusobno ukrštale, i koegzistirale skoro milion godina. Dakle, ovo je neverovatan rezultat.“

Lobanja je iskopana zajedno sa još dve iz provincije Hubej. Ali su bile oštećene i zgnječene, što je jedan od razloga zašto je Junsijan 2 pogrešno kategorisan kao homo erektus.

Da bi ih vratio u prvobitni oblik, tim profesora Nija je skenirao lobanje i ispravio ih koristeći tehnike kompjuterskog modeliranja, a zatim odštampao replike na tri-de štampaču.

Videvši ih onakvima kakvi su zaista bili, naučnici su ih mogli preklasifikovati kao posebnu – napredniju grupu ljudi.