Kada oči lažu mozak: optičke iluzije i naše predrasude

Optički iluzije su nam primamljive i zanimljive. Uživamo u otkrivanju skrivenog zeca (ili patke) kao na slici. Zabavno nam je kada otkrijemo da vidimo trougao tamo gde ga nema, ili haotično pomeranje na slici koja se ne pomera. I retki su oni koji posete Krivi toranj u Pizi i odole želji da se slikaju kako ga podupiru.

Ipak, postoji upozoravajući podtekst u ovim razigranim vizuelnim prikazima. A to je: Ljudski um se lako prevari. Svetlost, ugao posmatranja, mentalne prečice i očekivanja mogu da iskrive našu percepciju objektivne stvarnosti. To važi za sve što se oslanja na percepciju kao potencijalni izvor dokaza, kao što su naša verovanja, sudovi i sećanja.

Za Ejmi Herman, istoričarku umetnosti i autorku knjige Vizuelna inteligencija, ove i druge osobenosti percepcije ukazuju na potrebu da budemo svesniji svojih ograničenja i da aktivno procenjujemo šta (mislimo) da vidimo.

Ne primećujemo ono što je tačno ispred nas

U intervjuu za Big tink+, Hermanova je ispričala da časove vizuelne inteligencije počinje tako što svojim učenicima pokazuje haljinu. Pomenuta haljina je bila viralni internet fenomen u kojem su se ljudi sporili oko boje haljine.

Neki su se kleli da je haljina crno-plava, drugi belo-zlatna. Neki su čak predložili da su razne nijanse crvene, srebrne i braon bile deo kombinacije.

Jedan od najdeljenijih tvitova u to vreme bio je onaj u kome je Tejlor Svift rekla da ju je cela stvar ostavila „zbunjenom i uplašenom“.

Poenta prof. Herman nije da ponovo pokrene rat na društvenim mrežama. Radi se o tome da se ne možemo osloniti na našu neposrednu percepciju, jer čak i slika haljine može biti barijera između nas i objektivne stvarnosti. I, naravno, retko se bavimo nečim tako jednostavnim kao što je boja haljine.

„Iako je ovo glupa haljina, ne brinem se baš da li je vidite kao belo-zlatnu ili plavo-crnu. Ono što me brine je da kada sedite na sastanku, ili ste u operacionoj sali, ili ispitujete osumnjičenog, svi izlazimo sa fundamentalno drugačijom percepcijom onoga što smo upravo videli. To je moja briga“, naglašava Hermanova.

Testirajte svoju percepciju

Sledeći korak profesorke Herman je da studentima pokaže sliku (vidi ispod) i pita: „Da li nedvosmisleno vidite nešto na ovoj fotografiji što biste mogli da opišete nekome ko je nije video? Šta je to?“

Testirajte se. Šta vidite na slici?

Profesorka dodaje da se obično javi jedan ili dva studenta. Zatim počinje da im daje naznake:  

– Ono što gledate je sisar.

– Hoda na četiri noge.

– To je domaća životinja.

Jeste li shvatili? To je krava. Konkretno, Renšoova krava.

Dr Semjuel Renšo je koristio slike poput ovih da bi proučavao percepciju i koristio je svoje nalaze da bi razvio vizuelne vežbe koje će pomoći pilotima mornarice tokom Drugog svetskog rata da brzo i precizno razlikuju neprijateljske letelice.

Ako ste odmah videli kravu, odlično. Ako niste, razmislite koliko je lakše bilo uočiti to lukavo govedo kada ste pročitali uputstva.

Ako i dalje ne vidite kravu, pokušajte da pitate nekog drugog da li može da vam pomogne da definišete njene obrise. Kada ga jednom uočite, više nikada nećete imati problem da je vidite.

„Veoma je složeno šta mozak vidi, a šta ne vidi. Kako pristupamo situacijama kada dve osobe vide stvari veoma različito?“, napominje Hermanova.

Preispitajte svoju percepciju

Ova vežba ukazuje na dve pouke kako da poboljšamo svoju sposobnost procene. Prva je da procena zahteva praksu i spremnost da istražujemo dalje od prvog utiska.

Ljudi su skloni brzim zapažanjima kojima daju preteranu težinu. Psiholozi to nazivaju pristrasnošću prvog utiska. Na primer, ako niste odmah videli Renšoovu kravu, možda ste je odbacili kao mrlju. Iako je ta procena razumljiva, ona ne nudi put ka efikasnoj analizi.

I baš kao što nas pretpostavka može sprečiti da vidimo kravu, kognitivne pristrasnosti mogu da nas zaslepe za značajne informacije ili promene situacije. Na primer, možete diskreditovati kompetentnost kolege ako ostavi loš prvi utisak, ili možete nastaviti neku aktivnost i posle neuspeha, ako je početni učinak bio pozitivan.

U oba slučaja, početni utisak treba ponovo proceniti kako se budu pojavljivale nove informacije.

Proširite svoju percepciju kroz saradnju

Druga pouka je da je saradnja ključna za pravilno procenjivanje. Svako ima svoja ograničenja i mentalne slepe tačke. Saradnja nam omogućava da iskoristimo tuđe zapažanje kako bismo poboljšali svoju veštinu procenjivanja.

Možete se ceo dan svađati oko toga da li je krava ili ne, da li je haljina belo-zlatna ili crno-plava. Ili možete shvatiti da je percepcija puna pretpostavki sa vaše strane. Aktivnim traženjem informacija od drugih, stičete potpunije razumevanje stvarnosti.

U slučaju Renšoove krave, saradnja može biti jednostavna kao traženje od nekoga da iscrta obris krave. I dok slučaj haljine deluje kao stvar mišljenja, nije. Kroz istraživanje, saradnju i malo znanja o Fotošopu, moguće je rešiti zagonetku. (I da se zna, haljina je bila crno-plava.)

 Sve ovo znači da, posvećujući se vežbanju boljih tehnika procene i preispitujući svoje percepcije, možete poboljšati svoje razumevanje svoje percepcije, načina na koji drugi vide svet i šta je zaista tamo napolju.