Kentaur, kometa, stena, šta li je... Istraživači pomno posmatraju do sada neviđeno nebesko telo

„Hiron je čudan u poređenju sa većinom drugih kentaura“, kaže fizičar Čarls Šambo sa Univerziteta Centralne Floride. „Ima periode u kojima se ponaša kao kometa, ima prstenove raznih materijala oko sebe, i potencijalno polje krhotina prašine i kamenja materijala koji kruže oko njega. Stoga se postavljaju mnoga pitanja o Hironovim svojstvima koja omogućavaju ovo jedinstveno ponašanje", dodao je.

Sunčev sistem je prepun kamenih i ledenih ostataka od svog formiranja, pre nekih 4,5 milijardi godina. Kentauri, koji se pre svega kreću između Jupitera i Neptuna, sa orbitama koje ukrštaju puteve bar jedne od džinovskih planeta, zanimljiv su skup tela.

Hiron, na primer, ima svojstva slična onima asteroida, ali ponekad ima aktivnost nalik kometi. Takođe ima prsten oko sebe.

Pošto se smatra da je Hiron nešto poput vremenske kapsule formiranja Sunčevog sistema, naučnici žele da saznaju više o njemu, ali to otežava njegova udaljenost.

Predvođen naučnicom koja je specijalista za planete Noemi Pinila-Alonsom sa Univerziteta Oviedo u Španiji, tim istraživača okrenuo je „moćno oko“ teleskopa „Džejms Veb“ ka Hironu kako bi mogli da probaju da uoče detalje koji su im izmicali.

„Sva mala tela u Sunčevom sistemu govore nam o nečemu što se dogodilo u prošlosti, što je vremenski period koji više ne možemo da posmatramo“, kaže Pinila-Alonso. Aktivni kentaurusi nam govore mnogo više. Oni prolaze kroz transformaciju vođenu solarnom energijom i pružaju jedinstvenu priliku da saznamo mnogo više o površinskim i podzemnim slojevima“, dodala je vođa istraživača.

Hiron ponekad emituje gas i ostavlja prašinu za sobom, kao što je to slučaj sa kometama. Istraživači su koristili moćan teleskop da pokušaju da vide od čega se sastoje taj gas i prašina – ali i šta bi moglo biti unutar Hirona.

„Ono što je jedinstveno kod Hirona je to što možemo da posmatramo i njegovu površinu, gde se može naći većina leda, vidimo gasove koji potiču sa površine ili neposredno ispod nje“, kaže Pinila-Alonso.

„Otkrivanje gasova i različitih aktivnosti u odnosu sa ledom na površini, pomažu nam da naučimo fizička i hemijska svojstva, kao što su debljina i poroznost sloja leda, njegov sastav i kako na njega utiče zračenje“, objašnjava. Slična zapažanja u prošlosti otkrila su prisustvo cijanida i ugljen monoksida.

Pinila-Alonso i njene kolege pronašli su ugljen-dioksid, ugljen-monoksid, etan, propan, acetilen, metan i vodnjikavi led. Otkrivanje metana je posebno važno, kažu istraživači.

Naučnici misle da su kentauri nekada bili članovi još udaljenije populacije ledenih stena Sunčevog sistema, trans-neptunskih objekata ili TNO, koji kruže oko Sunca iza orbite Neptuna.

Pošto su toliko udaljeni od Sunca, smatra se da su TNO relativno netaknuti ostaci formiranja Sunčevog sistema, koji obuhvataju rani sastav oblaka prašine iz kojeg je nastao Sunčev sistem.

Kako se približavaju Suncu, led u kentaurima može da sublimira, oslobađajući deo tog materijala. Istraživači veruju da bi metan, ugljen-dioksid i led koji posmatraju na Hironu mogli biti neki od netaknutih materijala koje je on nasledio od rođenja Sunčevog sistema.

Druga jedinjenja, kao što su etan, propan i acetilen, mogla su se formirati na površini kentaura kao rezultat redukcije i oksidacije.

„Na osnovu naših novih podataka dobijenih svemirskim teleskopom, nisam baš sigurna da je reč o standardnom kentauru. Svaki aktivni kentaur koji posmatramo pokazuje neku posebnost. Ali te posebnosti ne mogu biti svi izvan nekih određenih granica. Ovde mora da postoji nešto što objašnjava zašto izgleda da se svi oni ponašaju drugačije, a ima nešto što je zajedničko među njima, a to je nešto što još ne možemo da vidimo“, kaže Pinila-Alonso.

Istraživači planiraju da nastave da posmatraju Hiron dok nam se približava, da vide da li postoji nešto o načinu na koji se menja tokom vremena i godišnjih doba, što daje više naznaka o prirodi ovih čudnih, ledenih stena koje eruptiraju.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Astronomy & Astrophysics.