Ako nećete zbog sebe, onda barem zbog potomaka – vaša ishrana utiče na gene vaše buduće dece i unuka

Pojava epigenetike, naučne discipline koja proučava promene u genima, 1942. godine promenila je ovo shvatanje. Epigenetika se bavi promenama u genskoj ekspresiji bez menjanja DNK sekvence, a takve promene mogu se prenositi na buduće generacije. Neke epigenetske promene su u skladu sa uobičajenim funkcijama, poput onih povezanih sa starenjem.

Međutim, mnogi faktori spoljne sredine mogu da utiču na funkciju gena, što znači da ponašanje ljudi može da utiče na njihovu genetiku. Primera radi, identični blizanci koji se razviju iz jedne oplođene jajne ćelije dele sličnu genetsku strukturu, ali kako stare, njihov izgled i karakteristike mogu da se menjaju u skladu sa izloženošću spoljnim faktorima.

Jedan blizanac može da jede zdravu, izbalansiranu ishranu, a drugi može da konzumira nezdravu hranu, što će rezultirati razlikama u genskoj ekspresiji koja igra ulogu u gojaznosti i pomoći prvom blizancu da ima niži procenat masti u organizmu.

Nad nekim od spoljnih faktora ljudi nemaju direktnu kontrolu, poput kvaliteta vazduh. Drugi faktori su i te kako u našim rukama – fizička aktivnost, pušenje, stres, korišćenje narkotika i izloženost zagađenju koje dolazi od plastike, pesticida ili sagorevanja fosilnih goriva.

Još jedan važan faktor je ishrana, zbog čega je došlo do razvoja nutritivne epigenetike. To je disciplina koja se bavi mislima „ono si što jedeš“ i „ti si ono što su tvoji preci jeli“.

Ukratko, nutritivna epigenetika proučava kako naša ishrana i ishrana naših predaka utiče na naše gene i gene naše dece. Pošto izbori u ishrani koje osoba danas napravi utiču na genetiku njihove buduće dece, epigenetika može da obezbedi motivaciju i još jedan razlog ljudima da pripaze kako se hrane.

Kako je glad rodila naučnu disciplinu

Koreni nutritivne epigenetike vode od Holandske gladne zime pred kraj Drugog svetskog rata.

Tokom nacističke okupacije Holandije, stanovništvo je bilo prinuđeno da živi od dnevnog unosa od 400 do 800 kalorija, što je daleko od predviđenih 2.000. Zbog toga je više od 20.000 ljudi umrlo od gladi, a 4,5 miliona je ostalo neuhranjeno.

Studije su posle toga pokazale da je rasprostranjena glad prouzrokovala epigenetske promene na genu IFG2, koji je povezan sa rastom i razvojem. Promene su potisnule rast mišića kod dece i kasnije unučadi trudnih žena koje su preživele glad.

Buduće generacije bile su podložnije povećanom riziku od gojaznosti, srčanih bolesti, dijabetesa i niske težine pri rođenju.

Ovi nalazi označili su ključni trenutak u istraživanju epigenetike i jasno demonstrirali da spoljni faktori, poput gladi, mogu da dovedu do epigenetskih promena u potomcima koje ostavljaju ozbiljne posledice po njihovo zdravlje.

Uloga ishrane majke

Sve do proučavanja Holandske gladne zime, većina epigenetičara smatrala je da promene ne mogu biti prenošene sa jedne na drugu generaciju.

Umesto toga, stručnjaci su mislili da epigenetske promene mogu da se dese kod rane izloženosti, poput perioda gestacije – razvoja embriona u majci. Zato su tadašnja ispitivanja bila fokusirana na ishranu tokom trudnoće.

Ono što je utvrđeno u posle Holandske gladne zime kasnije je potvrđeno istraživanjima na životinjama, koja su omogućavala kontrolisanje njihovog rađanja, što je pomoglo u eliminisanju mnogih varijabli. Druga prednost je da su se pacovi i ovce korišćeni u istraživanjima brže razvijali i reproducirali i omogućili brže dobijanje rezultata.

Podjednako važno, istraživači su mogli da potpuno kontrolišu ishranu životinja tokom njihovog života, što je omogućavalo manipulisanje specifičnih aspekata njihove ishrane. Svi ovi faktori omogućili su stručnjacima da bolje prouče epigenetske promene kod životinja i ljudi.

U jednoj studiji, skotne ženke pacova bile su izložene fungicidu „vinklozolinu“. Zbog toga je kod prve rođene generacije primećena slabija proizvodnja sperme i povećana incidenca muške neplodnosti. Ove promene su, takođe, bile prenošene na dalje generacije.

Iako veoma vredna istraživanja u oblikovanju nutritivne epigenetike, ona su potpuno zanemarila druge periode života i ulogu očeva u prenošenju epigenetskog nasleđa na potomstvo.

Nove studije na ovcama, međutim, pokazale su da je ishrana očeva, kojima je od rođenja davana aminokiselina metionin, uticala na rast i reproduktivne odlike naredne tri generacije.

Zdravi izbori utiču na buduće generacije

Pomenute studije nesumnjivo su potvrdile uticaj roditeljske ishrane na decu i unuke. One takođe treba da služe i kao motivacija za buduće roditelje da prave zdravije prehrambene odluke, jer će one uticati na ishranu njihovih potomaka.

I dalje postoje mnoge nepoznanice o tome kako ishrana utiče i menja naše gene. Ono što istraživanja pokazuju o nutritivnoj epigenetici predstavlja veoma snažan razlog da počnemo da menjamo svoje životne izbore.

Ono što je danas veliki deo sveta prihvatio jeste i „zapadna ishrana“, koja ima mnogo zasićenih masti, soli, dodatog šećera, ali i manjka vlakana. Ne iznenađuje da je zapadna ishrana zbog toga povezana sa mnogim lošim zdravstvenim ishodima, poput gojaznosti, dijabetesa, kardiovaskularnim bolestima i nekim tipovima kancera.

Dobar početak bio bi što veći unos čitavih, neprerađenih namirnica, voća, povrća i žitarica i što manje prerađene hrane, poput brze hrane, čipsa, slatkiša, gotovih jela, zamrznutih pica, konzervirane hrane i zaslađenih sokova.

Šire gledano, na društvenom nivou, prehrambena bezbednost – koja podrazumeva mogućnost da ljudi dođu do hrane – trebalo bi da bude prioritetna za vlasti, proizvođače hrane, njene distributere i neprofitne organizacije.

Manjak prehrambene bezbednosti donosi epigenetske promene koje su povezane sa negativnim zdravstvenim ishodima – dijabetesom, gojaznošću, depresijom…

Ono što je do nas na pojedinačnom nivou jesu promene životnih navika koje mogu značajno da utiču na gene potomaka. Zbog toga, naredni put kada umesto kese čipsa uzmete neku voćku, zapamtite da ne radite to samo za sebe, već i za buduće generacije.