Lična karta: Zašto su i kako Vikinzi turpijali zube i preoblikovali svoje lobanje

Značaj kulturnih obrazaca, običaji i tradicija su od velike važnosti za standarde lepote, koji se razlikuju u zavisnosti od vremena i mesta. Nova analiza ostataka pojedinaca koji su živeli u Vikinškom dobu na Gotlandu pre oko hiljadu godina, sugeriše da su njihove sopstvene telesne modifikacije imale veze sa društvenim identitetom i statusom.

Arheolozi Matijas Toplak iz Vikinškog muzeja Haitabu i Lukas Kerk sa Univerziteta u Minsteru u Nemačkoj, otkrili su da su horizontalni žlebovi urezani u zube možda bili oznaka pripadnika sloju bogatih trgovaca.

Inače, jedini slučajevi namernog preoblikovanja i izduživanja lobanje povezani sa vikinškim dobom pronađeni su kod tri žene, takođe sa Gotlanda. Poreklo i značenje te određene modifikacije je teško rešiti.

„Oba oblika modifikacije tela privukla su, specifičnim izrazima običaja u društvu Vikinškog doba, široku pažnju, ali još nam nedostaje sistematsko istraživanje o tome šta je takva praksa značila u društvenom kontekstu“, navode istraživači.

Modifikacije zuba i lobanja su zabeležene u različitim oblicima i različitim kulturama.

Vikinzi su praktikovali modifikaciju zuba, i to majstorskim turpijanjem horizontalnih žlebova koji su pronađeni na zubima muškaraca iz doba Vikinga na teritoriji današnje Švedske i Danske. Izgleda da je ta praksa bila ustaljena vekovima.

Najveća koncentracija ostataka sa turpijanim zubima pronađena je na Gotlandu, što bi moglo da sugeriše da je praksa nastala tamo, ali naučnici se i dalje pitaju čemu služe turpijani zubi. Da li su Vikinzi samo mislili da tako izgledaju lepše ili su zubi sa žlebovima imaloi drugu svrhu…

Prethodno istraživanje je sugerisalo bi da pronađeni ostaci tela kod kojih se vide turpijani zubi mogu pripadati određenoj grupi ljudi. U analizi kostiju oko 130 takvih muškaraca, Toplak i Kerk napominju da su posmrtni ostaci bili na mestima za koja se zna da su bila trgovačka čvorišta. Takođe, utvrđeno je da su svi pojedinci sa turpijanim zubima – odrasli muškarci.

S druge strane, na jednom groblju na Gotlandu pronađeni su brojni ostaci tela sa turpijanim zubima, od kojih su mnogi bili telom okrenuti nadole, što potkrepljuje mogućnost da je to bilo mesto sahrane stranaca, koji su povremeno boravili u gradu.

„Smatramo da je običaj turpijanja zuba mogao biti povezan sa trgovačkim aktivnostima većih grupa profesionalnih trgovaca. Prema ovoj teoriji, turpijanje zuba bilo je deo obreda inicijacije i znak identifikacije za zatvorenu grupu trgovaca, kao neka vrsta preteče kasnijih cehova“, navodi se u istraživačkom radu.

Iako je moguće da je to bila prepoznatljiva karakteristika trgovaca Gotlanda, sama praksa nikako nije bila ograničena na tu jednu lokaciju. Sa varijacijama u broju turpijanih zuba i broju linija po zubu, turpijanje je imalo različite svrhe u različitim delovima u doba Vikinga.

Žene sa neobičnim lobanjama sahranjene sa vrednim nakitom

Kada je reč o tri žene sa modifikacijom lobanje, u grobu jedne je bilo malo očuvanih ostataka, ali su druge dve sahranjene sa vrednim nakitom i odećom, što sugeriše da su bile visoko cenjene članice svojih zajednica. DNK analiza je otkrila da je jedna od žena bila sa Gotlanda, a druga iz kontinentalnog dela Baltičkog regiona.

Sve tri žene su imale izmenjenu lobanju do koje se dolazilo dugogodišnjim konstantnim vezivanjem. Sve žene su živele otprilike u isto vreme, a čini se i da je potpuno isti metod korišćen za oblikovanje njihovih lobanja.

Turpijanje zuba i oblikovanje lobanje su dva različita pristupa modifikaciji tela u Gotlandu tokom Vikinškog doba, a istraživači smatraju da je turpijanje zuba bilo zastupljeno uglavnom kod muškaraca, dok je modifikacija lobanje s druge strane, korišćena kod žena, takođe da jasno odredi pripadnost određenoj društvenoj grupi.

Istraživanje tima naučnika objavljeno je u časopisu Current Swedish Archaeology.