Zašto činimo stvari za koje znamo da su loše za nas, šta su o tome mislili grčki filozofi, a šta savremeni

Kršimo obećanja koja dajemo sebi. Pred nedeljnim rasporedom trčanja često umemo da posustanemo, namirnicama u frižideru ističe rok trajanja dok mi naručujemo dostavu brze hrane… Uprkos obećanju da ćemo ranije otići na spavanje, ostajemo budni do kasno uz TV ili mobilni telefon. Skoro uvek kažemo da će to biti još danas, još večeras… a onda – opet odugovlačimo sa „podvlačenjem crte“.

Kada pokušavamo da upražnjavamo zdraviji način života, imamo pretpostavke o tome šta treba da radimo. Ipak, u praksi, ne radimo uvek ono što je za nas najbolje, što je prilično zbunjujuće.

Sve navedeno nas dovodi do pitanja: „Zar ne bi trebalo da bude lako održati obećanja koja su u skladu sa onim što mislimo da je ispravno?”

Starogrčki filozofi su takođe smatrali da je ova praksa zbunjujuća i nazvali su je fenomenom osobe koja deluje protiv onoga za šta veruje da je u njenom najboljem interesu – akrazija.

Sokrat, Platon i Aristotel su se na svoj način borili sa problemom: „Zašto radimo ono za šta znamo da je loše za nas?”

Koncept akrazije potiče iz debate u antičkoj filozofiji o tome da li je moguće delovati protiv onoga za šta znamo da je dobro. Platon je pisao da grčki filozof Sokrat nije mislio da jeste, „jer su svi naši voljni postupci proizvod razuma”. Prema tom stavu, neko ko se odluči na nešto – mora da je ocenio da je to najbolja stvar u tom trenutku.

„Onaj ko nauči šta je dobro, a šta loše, nikada neće biti podstaknut, ni na koji način, da se ponaša drugačije osim onako kako mu znanje nalaže“, rekao je Sokrat filozofu Protagori. To jest, ako znate kakvo ponašanje se ocenjuje kao vrlina, zašto biste uopšte radili nešto drugo?

Naravno, u stvarnom životu to nije tako jednostavno. Čak su i filozofi poput Sokrata analizirali taj kontrodiktorni fenomen i pokušavali da ga razumeju. Drugim rečima, i oni su želeli da znaju: „Šta se dešava kada očigledno učinimo nešto glupo?“ rekla je Sara Pol, profesorka filozofije na Univerzitetu u Abu Dabiju.

Sokratovo objašnjenje za nekoga ko je delovao protivno svom najboljem interesu bilo je jednostavno – osoba je pogrešila u spoznaji o tome šta je za nju dobro, a šta ne. Ako ste, na primer, odlučili da popušite cigaretu, postali ste plen iluzije da je to dobro za vas.

Aristotel je imao poseban izraz za stanje u kome se ljudi predomisle oko toga šta je dobro za njih, zbog iskušenja ili želje – „slaba akratična akcija”.

Pošto uradite šta god da ste uradili, možda ćete se ponovo predomisliti i vratiti se svom prvobitnom mišljenju. Aristotel je to razlikovao od „nagle akratične radnje” – kada nešto uradite ne razmišljajući previše o tome, a zatim kasnije shvatite da to nije dobro. I Aristotel i Sokrat su akratično ponašanje pripisivali propustima u razumu ili znanju.

U srednjem veku, ponašanje je dosta zavisilo od religije. „Postojala je ideja da je akrazija grešna“, rekla je Anemari Kalis, vanredni profesor teorijske filozofije na Univerzitetu u Utrehtu.

„Zbog toga se možemo osećati toliko krivim kada donosimo 'nezdrave' izbore – mislimo da je trebalo da znamo bolje i da se ponašamo u skladu s tim, ili pak da smo podlegli lažnim idejama”, dodala je.

Suprotno od akrazije je enkrateja, ili vrlina samokontrole. Osoba sa izraženom samokontrolom i dalje želi cigaretu, ili bi da preskoči redovan trening, ali ipak pobeđuje njen razum koji „nije podložan kvarljivosti“.

Šta kažu savremeni filozofi i mislioci

Stara razmatranja o akraziji pretpostavljaju da su ljudi racionalni, sa čime se možda neće svi složiti. „To je pomalo idealistički. Sve vreme odlučujemo da radimo stvari za koje ne mislomo da su najbolje za nas“, rekao je Ričard Holton, filozof sa Univerziteta Kembridž.

U nekim oblastima života, postoji razumevanje za ponašanje koje nije u skladu sa unutrašnjim ciljevima. U ekonomiji, teorija preferencija kaže da je „ono što cenimo – bolje otkriveno našim ponašanjem, nego našim procenama”.

„Mogli biste reći: ’Ono što sam najviše želeo jeste da se pridržavam odluke da idem u teretanu tri puta nedeljno. Ali, ukoliko ste to prestali da radite, to pokazuje da to ipak nije bilo ono što ste želeli“, objasnio je Holton.

Takođe može biti teško doneti sudove o tome šta je najbolje trenutno, a šta bi bilo najbolje „na duže staze“ i za budućnost. Ekonomista Džordž Ejnsli je tu tendenciju nazvao hiperboličnim diskontovanjem, gde ljudi precenjuju dobrobit kao posledicu odluka i ponašanja u sadašnjosti, u odnosu na one koje će se odraziti u budućnosti.

Holton takođe ne misli da je akrazija isto što i slabost volje, jer „možda ste odlučili da uradite nešto zašta zaista mislite da je prilično glupo“, rekao je Holton.

Kada donosimo suviše ekstremne sudove o produktivnosti, ishrani ili čak sreći, može se desiti fenomen akrazije, odnosno – da ne ispunimo te standarde – ali i same procene mogu biti pogrešne.

Kalisova je istraživala i kakav je uticaj sredine na fenomen akrazije.

„Naše društvo je strukturirano na način da se stalno poziva na naše motivacione procese i pokušava da se u njih meša. Rešenje možda nije uvek da potisnete svoje konfliktne želje, već da priznate grešku ili zbunjenost i pozabavite se spoljnim faktorima koji bi mogli da podstiču izvor problema. Ako se vratite kući s posla iscrpljeni i odlučite se za brzu hranu umesto da spremate zdrav obrok, da li je to problem vaše želje, ili je problem u nametnutoj situaciji i vašim radnim navikama“, priča Kalisova.

„Važno je uzeti u obzir 'iznijansiran' pogled na akraziju i odvojiti je od snage volje”, rekao je Rejnaut Vjuers, psiholog sa Univerziteta u Amsterdamu i autor knjige o akraziji i zavisnosti.

„Između našeg ponašanja i naših vrednosti leže naše želje. Iako mislimo da ih lako možemo razlikovati, na želje svakako utiču naše okruženje, vaspitanje, socioekonomske okolnosti ali i biološke, fizičke predispozicije“, dodaje Vjuers.

„Možda svi želimo da budemo racionalni kao što Sokrat kaže da jesmo, ali ako to ne funkcioniše, postoje drugi načini da uskladite svoje ponašanje sa svojim vrednostima”, kaže psiholog.

Kako da uradite ono što mislite da je najbolje

„Zar ne možemo imati koegzistirajuće, suprotstavljene želje? Možemo, ali u određenom trenutku suprotstavljene namere ne mogu koegzistirati. Ako možete da priuštite da odete na odmor u Francusku ili Meksiko, na kraju ćete morati da izaberete samo jednu zemlju. Obe želje mogu da opstanu, ali želja se mora prevesti u nameru”, rekao je Holton.

Da biste postigli svoje ciljeve, možda je efikasnije da postavite tačno definisani plan koji vam ne dozvoljava da se premišljate.

Psiholog Peter Golvicer je ovo nazvao namerom implementacije: smislite konkretnu akciju (ako/onda) koja će vam pomoći da postignete cilj. Na primer: „Ako je utorak, onda ću ići na čas joge; ako kupim spanać, onda ću sledećeg jutra napraviti od njega smuti za doručak...”

Kalisova dodaje da bi i promena okruženja mogla biti način da se oduprete akraziji nego pokušaj da poboljšate svoju snagu volje.

Sokrat je čvrsto verovao u razum, ali u Državi, Platon daje komplikovaniji prikaz akrazije kroz opis trodelne duše. Platon je priznao važnost razuma u razumevanju onoga što radimo i zašto, poput Sokrata, ali je predstavio dodatne pokretačke snage: apetit (želje) i duh.

Koristio je metaforu kočije, koju razum vozi, ali je vuku u suprotnom smeru dva konja, jedan svetli i jedan tamni – svetli konj ide prema vrlini, a tamni konj prema propasti.

Priroda akrazije je i dalje sporna, ali trajna diskusija pokazuje da su čak i veoma promišljeni i inteligentni ljudi imali problema da drže svoje „tamne konje” pod kontrolom. „U pitanju je univerzalna osobina čoveka“, zaključio je Holton.