Golmani su supersportisti, drugačije doživljavaju svet oko sebe i moraju da odlučuju u sekundama

Nekadašnji golman Premijer lige Bred Fridel jednom je, govoreći o toj poziciji u fudbalskom timu, rekao da onaj ko želi da bude dobar u kaznenom prostoru, mora biti u stanju da razmišlja izvan okvira.

Naučni podaci sada podržavaju ideju da mozak golmana zaista drugačije percipira svet – čini se da je njihov mozak u stanju da brže spoji signale dobijene od različitih čula, što možda govori u prilog njihovim jedinstvenim sposobnostima na fudbalskom terenu.

Golman je veoma specijalizovana pozicija u fudbalskom timu, sa primarnim ciljem da spreči protivnika da postigne gol. 

Međutim, dok su prethodne studije istakle razlike u fiziološkim profilima i u učinku između golmana i drugih igrača, daleko se manje znalo o tome da li oni imaju različite perceptivne ili kognitivne sposobnosti.

„Za razliku od drugih fudbalera, od golmana se zahteva da donose hiljade veoma brzih odluka na osnovu ograničenih ili nepotpunih senzornih informacija“, kaže Majkl Kvin, bivši golman Prva lige Irske, koji je sada na master studijama u oblasti bihevioralne neuronauke na Univerzitetskom koledžu u Dablinu.

Sumnjajući da bi ova sposobnost mogla da zavisi od poboljšanog kapaciteta za kombinovanje informacija dobijenih od različitih čula, Kvin i istraživači sa Univerziteta u Dablinu i Univerzitetskog koledža u Dablinu angažovali su 60 profesionalnih golmana, igrača i onih koji nisu igrači odgovarajućeg starosnog doba da urade seriju testova, tražeći razlike u njihovoj sposobnosti da razlikuju zvukove i svetlosno treperenje kao odvojene nadražaje.

Na taj način omogućeno im je da procene vremenske prozore, to jest okvire u kome se različiti senzorni signali spajaju u mozgu volontera.

Rezultati studije, objavljene u stručnom časopisu Current Biology, pokazali su da su golmani imali uži vremenski period vezivanja informacija o tim signalima u odnosu na igrače van terena i one koji nisu fudbaleri.

„To je poput brže procene različitih signala koje primaju“, istakao je dr Dejvid Makgovern, psiholog sa Univerziteta u Dablinu, koji je vodio studiju.

Golmani su takođe pokazali veću tendenciju da odvoje ove senzorne signale, što može proizaći iz potrebe za donošenjem brzih odluka na osnovu vizuelnih i auditivnih informacija koje dolaze u različito vreme.

„Biti golman je veoma multisenzorna potraga. To ne zahteva samo vizuelne informacije, već i zvučne informacije, a u nekim slučajevima, oni uopšte ne mogu da vide loptu i moraju da iskoriste samo zvuk šutiranja lopte da bi najbolje pogodili gde bi mogla da se završi. Ono što mi mislimo da se dešava je da, zbog ove potrebe da se senzorne informacije tretiraju na različite načine, oni ih retko integrišu. Umesto toga, oni u osnovi idu za čulom koje im najbrže daje informacije“, objasnio je Makgovern.

Prema njegovim rečima, iako će mnogi fudbaleri i navijači širom sveta biti upoznati sa idejom da su golmani samo „različiti“ od nas ostalih, ova studija bi zapravo mogla biti prvi naučni dokaz koji potkrepljuju ovu tvrdnju.

Još nije jasno da li ove razlike potiču od rigoroznih režima treninga profesionalnih golmana ili prirodne sposobnosti koja privlači mlade igrače da budu golmani.

„Biće potrebna dalja istraživanja koja prate putanju razvoja potencijalnih golmana da bi se odabrala jedna od ovih mogućnosti“, rekao je Makgovern.

Dok je ova studija ispitivala samo muške igrače, naučni tim aplicirao je za sredstva za proučavanje igračica i nada se da će istražiti da li igrači na drugim visokospecijalizovanim pozicijama, kao što su napadači i centralni bekovi, takođe pokazuju razlike u percepciji.