Da li cilj zaista može da opravda sredstvo – Makijaveli kao surovi praktičar ili satiričar

Nikolo Makijaveli je rođen u Firenci 3. maja 1469. u porodici Bernarda i Bartolomee. Iako je porodica ranije uživala prestiž i finansijski uspeh, u Nikolovoj mladosti borila se sa dugovima. Ipak, njegov otac je bio aktivno zainteresovan za obrazovanje i omogućio je mladom Nikolu pristup velikom broju knjiga.

Svet Makijavelijeve mladosti bio je u stanju velikog političkog vrenja, a u fokusu su bila i brojna crkvena pitanjima. Firenca je bila među mnogim italijanskim gradovima-republikama koje su često osporavale veće političke sile tog vremena – papstvo i Sveto rimsko carstvo, zajedno sa Francuskom i Španijom.

Nova izdanja i prevodi klasičnih grčkih i rimskih tekstova pružili su materijal za intelektualni pokret – Renesansu, koja je kombinovala interesovanje za hrišćanstvo sa novootkrivenom radoznalošću za klasičnu kulturu. U međuvremenu, iako je Crkva oduvek bila politički važna u Evropi, u Makijavelijevo vreme uključenost Crkve u svetsku politiku uključivala je i njeno direktno učešće u ratovima za sticanje dobara.

Firenca je postajala istaknuta i kao bankarski centar, a bankarska porodica Mediči bila je moćni vladar Firence od 1434. godine.

Kada je Makijaveliju bilo dvadeset pet godina, Karlo Osmi je izvršio invaziju na Italiju, a odlazak porodice Mediči koji je usledio, ostavio je Firencu u rukama Savonarole. Posle burne vladavine od manje od četiri godine, Savonarola je pogubljen, a Pjero Soderini je ponovo uspostavio republičku vlast.

Pod Soderinijevom republikom Makijaveli, sa sada skoro trideset godina, postao je drugi kancelar Firentinske republike, što je bila važna pozicija koja je uključivala i unutrašnje i diplomatske dužnosti. Posle restrukturiranja republike 1502. i naknadnog imenovanja Soderinija za gonfalonijera, Makijavelijev uticaj je porastao. Preduzeo je diplomatske misije kod mnogih velikih evropskih sila i intenzivno radio na poboljšanju firentinske milicije. Time je stekao – ne malo neprijatelja.

Makijaveli se oženio 1501, a njegova supruga Marieta rodila je sedmoro dece. Njegove vanbračne aktivnosti povremeno su bile izvor skandala.

Godine 1512. je obnovljena vladavina Medičija nakon što je kardinal Đovani de Mediči, koji je uskoro bio izabran za papu Lava Desetog, ponovo osvojio Firencu. Makijaveli je smenjen sa funkcije zbog promene režima i uhapšen je zbog zavere protiv Medičija.

Okret ka književnosti bez napuštanja političkih ambicija

Makijaveli je napravio svoje najvažnije književne i političke spise tokom narednih godina kada se povukao na svoje imanje izvan Firence, ne napuštajući svoje političke ambicije. Njegovo prvo delo, Vladalac (Il Principe) koje je završio krajem 1513, nosi posvetu Lorencu de Medičiju — možda odražavajući Makijavelijeve nade da će se vratiti političkom životu. Otprilike u isto vreme pisao je i svoje Besede o Liviju.

Godine 1518, usledila je njegova komedija Mandragola a potom je Makijaveli objavio Život Kastruča Kastrakanija (1520), dok su mu članovi porodice Mediči naručili da napiše njegove Firentinske istorije (objavljene 1525) a 1521. godine objavio je Umetnost ratovanja.

Nakon poraza Firence od Svetog rimskog carstva 1527. godine, proglašena je nova Firentinska republika. Nešto više od mesec dana kasnije, 21. juna, Makijaveli je preminuo. Njegovo političko nasleđe je, međutim, tek počelo.

Principi ratovanja i diplomatije

Stenfordova enciklopedija filozofije uči nas da je Makijaveli doprineo velikom broju važnih diskursa u zapadnoj misli – pre svega u smislu političke teorije, ali i istorije i istoriografije, italijanske književnosti, principa ratovanja i diplomatije. „Ipak, čini se da Makijaveli sebe nikada nije smatrao filozofom – štaviše, često je otvoreno odbacivao filozofska istraživanja kao nešto van poente – niti njegovi radovi sugerišu da se on standardno uklapa u modele akademske filozofije.

Njegovi spisi su zastrašujuće i notorno nesistematični, nedosledni i ponekad kontradiktorni. On teži da se apeluje na iskustvo i primer umesto rigorozne logičke analize. Ipak, postoje dobri razlozi da se Makijaveli uvrsti među najveće političke filozofe, od kojih su neki ugrađeni u njegovim spisima. Uprkos iskušenju da istakne svoj politički pragmatizam, živa naučna debata i prisustvo koherentne i originalne filozofije, upućene temama koje se tiču upravo filozofa – u srži su njegove misli", navodi se u Stenfordovoj enciklopediji filozofije.

Uticaj njegovih opsežnih razmišljanja bio je široko rasprostranjen i traje. Termin „makijavelizam" se redovno koristi među filozofima koji se bave nizom etičkih, političkih i psiholoških fenomena, bez obzira na to da li je Makijaveli sam izmislio koncept  „makijavelizma” koji mu se pripisuje.

Zašto Vladalac „vlada“ i posle skoro pet vekova

Mnogi autori, posebno oni koji su sastavljali uputstva o ponašanju vladara tokom Srednjeg veka i Renesanse) verovali su da je upotreba političke moći ispravna samo ako je vrši vladar čiji je lični moralni karakter na zavidnom nivou, pa su tako, vladarima savetovali da ako žele da uspeju – to jest, ako žele dugu i mirnu vladavinu i imaju za cilj da svoju funkciju prenesu na svoje potomstvo – moraju biti sigurni da se ponašaju u skladu sa konvencionalnim standardima dobrote. U izvesnom smislu, smatralo se da su vladari koji su činili dobro – zaslužili pravo da budu poštovani jer su se pokazali kao vrli i moralno ispravni.

Makijaveli opširno kritikuje upravo taj moralistički pogled na autoritet u svojoj najpoznatijoj raspravi Vladalac. Za Makijavelija, ne postoji moralna osnova na kojoj bi se procenila razlika između legitimne i nelegitimne upotrebe moći. Naprotiv, autoritet i moć su u suštini jednaki: ko ima moć  – ima pravo da komanduje; ali dobrota ne obezbeđuje moć i dobra osoba nema više autoriteta na osnovu toga što je dobra.

„Tako, u direktnoj suprotnosti sa moralističkom teorijom politike, Makijaveli kaže da je jedina stvarna briga političkog vladara sticanje i održavanje moći. Predstavlja oštru kritiku koncepta autoriteta tvrdeći da pojam legitimnih prava vladavine ne dodaje ništa stvarnom posedovanju moći. Vladalac navodno odražava samosvesni politički realizam autora koji je potpuno svestan – na osnovu direktnog iskustva sa firentinskom vladom – da dobrota i ispravnost nisu dovoljni za pobedu i održavanje političke funkcije.

Makijaveli tako nastoji da nauči i poduči pravila političke moći. Za Makijavelija, moć karakteristično definiše političku aktivnost, pa je stoga neophodno da svaki uspešan vladar zna kako se moć koristi. Samo pravilnom primenom moći, smatra Makijaveli, pojedinci se mogu navesti na poslušnost i vladar će moći da održi državu u bezbednosti i sigurnosti", piše Stenfordova enciklopedija.

Makijaveli priznaje da dobri zakoni i dobro oružje čine osnovu dobro uređenog političkog sistema. Ali odmah dodaje da će, pošto prinuda stvara zakonitost, svoju pažnju koncentrisati na silu. Makijaveli dolazi do zaključka da je strah uvek poželjniji od naklonosti, baš kao što su nasilje i obmana superiorniji u odnosu na zakonitosti u efikasnoj kontroli nad njima. 

„Za ljude se može reći uopšteno: nezahvalni su, nelojalni, neiskreni i lažljivi, plašljivi opasnosti i željni profita... Ljubav je obaveza koju ova bedna stvorenja raskinu kad god im to odgovara; ali strah ih čvrsto drži strahom od kazne koja nikada ne prolazi", piše Makijaveli u delu Vladalac.

Nemislost interpretatora Makijavelijevog dela

Za Makijavelija je besmisleno i uzaludno govoriti o bilo kakvom zahtevu za autoritetom i pravom komandovanja koje je odvojeno od posedovanja superiorne političke moći. Vladar koji živi samo na osnovu svojih prava, „sigurno će propasti i umreti u skladu sa tim istim pravima, jer će u teškom političkom sukobu verovatnije uspeti onima koji više vole moć nego autoritet".

Poenta makijavelističke doktrine nije da pravi razliku između „pravednih“ i „nepravednih“ oblika vlasti, već da objasni kako političari raspoređuju moć radi sopstvene dobiti, što je važno imati u vidu, jer je interpretacija Makijavelijeve misli kod nekih autora pri analizi njegovih dela – „otišla u nemilost" posebno kada je u pitanju čuvena sentenca „Cilj opravdava sredstvo".

Neki Makijavelijevi čitaoci nisu našli nikakav trag nemoralizma u njegovoj misli. Žan-Žak Ruso je davno smatrao da je prava lekcija Vladaoca naučiti ljude istini o tome kako se vladari ponašaju i na taj način razotkriti, a ne slaviti, nemoral u srži vladavine jednog čoveka. S druge strane, navodi se u Stenfordovoj enciklopediji filozofije, Meri Dajc (1986) tvrdi da je Makijavelijev plan bio vođen željom da se vladalac „zarobi“ nudeći pažljivo osmišljene savete (kao što je naoružavanje naroda).

Neki naučnici, kao što je Garret Matingli (1958), proglasili su Makijavelija vrhunskim satiričarem, ukazujući na mane prinčeva i njihovih savetnika. Činjenica da je Makijaveli kasnije pisao zajedljive popularne scenske komedije, navodi se kao dokaz u prilog njegove snažne sklonosti ka satiri. Dakle, ništa što Makijaveli kaže o moralnom ponašanju ne bi trebalo da shvatimo kao čistu vrednost, već umesto toga treba da shvatimo njegove primedbe kao oštro humorističan komentar javnih poslova.