Ranovizantijska sidra – blago Muzeja nauke i tehnike

Sidra u zbirci Muzeja nauke i tehnike izrađena su od kovanog gvožđa, i duga između 120 i 140 centimetara. Radi se o dvokrakim sidrima, a raspon između krakova je oko 80 centimetara. Teška su između 28 i 32,5 kilograma, navodi Gordana Karović, muzejska savetnica u Muzeju nauke i tehnike.

„Sidra su u veoma dobrom stanju iako su tako stara. Izvađena su iz korita reke, zbog toga su tako dobro sačuvana, s obzirom na to da su ih rečni sedimenti sačuvali u najboljem mogućem stanju“, dodaje Gordana Karović.

Početkom 21. veka, radeći nizvodno od tvrđave i sela Ram, iz korita Dunava sidra je zajedno sa šljunkom izvadio jedan plovni bager. Nepoznati su tačna lokacija i tačan datum kada su sidra izvađena, ali postoji usmena informacija da je tom prilikom izvađeno desetak sidara istog tipa.

„Mi smo nekako uspeli da Muzej nauke i tehnike dođe u posed ova tri izuzetno dragocena primerka, s obzirom na to da nijedan muzej u našoj zemlji ne poseduje sidra ovog tipa i tako stara. Plovni bageri su svakako uništili kompletno arheološko nalazište kome su sidra pripadala, tako da mi u stvari arheološki kontekst nemamo“, napominje muzejska savetnica.

Na osnovu tipoloških karakteristika, sidra su grubo datovana u kraj 5. i 6. vek. Nažalost, kako dodaje Gordana Karović, ne postoji nijedan drugi dokaz osim tog tipološkog aspekta koji je vezan za sam razvoj gvozdenih sidara, te se otprilike može reći da pripadaju tom vremenu.

„Nemamo i nikada nećemo imati ni podatke o samom nalazištu, iako postoji velika verovatnoća da su ova sidra predstavljala deo opreme nekih ranovizantijskih plovnih objekata, za koje ne znamo kada su i zbog čega završila na dnu Dunava.”

Najraniji oblik sidra je isklesani kamen vezan užetom od životinjskog ili biljnog materijala. U evoluciji sidara, nakon običnog kamena, razvijaju se primerci nepravilne - jajolike, kvadratne ili stožaste forme s rupom kroz koju je bilo privezano uže.

Zatim se pojavljuju kameno-drvena sidra, a oko 500. godine pre nove ere njih zamenjuju olovno-drvena. Sidro se sastojalo od olovne prečke, drvene grede, drvenih krakova (često s metalnim okovima na krajevima) i olovne spojnice. Tek potom se pojavljuju rimska gvozdena sidra.

Na rekama u Srbiji, prvenstveno na Dunavu, Savi i na Drini, više od sto godina plovni bageri eksploatišu šljunak i pesak iz rečnog korita. Opšte je poznato da se prilikom tih radova nailazi na arheološki i paleontološki materijal.

„Nekada, osamdesetih godina prošlog veka, postojala praksa da se pronađeni zanimljivi arheološki nalazi predaju muzejima. Tako je sa jednog podvodnog nalazišta u Sremskoj Rači Muzej Srema iz Sremske Mitrovice dobio izuzetnu zbirku od 25 rimskih bronzanih kotlića koji su datovani u kraj 1. početak 2. veka nove ere, a to je sve bio poklon ljudi koji su radili na bageru, koji su smatrali da im je mesto u muzeju. Međutim, ta praksa nije baš zaživela, ono što se danas pronalazi nam je u 99,9 odsto slučajeva sasvim nepoznato, kao ni tokovi kojim se arheološki materijal tom prilikom pronađe“, ističe Gordana Karović.