To što nam se prsti naboraju u vodi daje nam iznenađujuće prednosti

Kada provedemo više vremena u kadi ili plivajući u bazenu, prsti će nam doživeti dramatičnu transformaciju. Tamo gde su se nekada nalazili delikatni kolutići blago izbočenog epidermisa, sada će se naći nabijeni nabori ružno smežurane kože.

Ova upečatljiva promena je poznata, ali i zbunjujuća. Samo se koža na našim prstima na rukama i nogama nabora kada smo uronjeni u vodu, dok ostali delovi tela, kao što su podlaktice, trup, noge i lice, ostaju isti kao i pre.

Ovo boranje kože izazvano vodom na vrhovima prstiju i nogu decenijama je okupiralo naučnike. Većina se pre svega pitala šta uzrokuje ovo nabiranje, ali nedavno je pažnju istraživača privuklo pitanje zašto i kojoj svrsi može da služi. Ipak, možda još intrigantnije je ono šta naši smežurani prsti mogu otkriti o našem zdravlju.

Potrebno je da provedemo oko tri i po minuta u toploj vodi – 40 stepeni Celzijusa se smatra optimalnom temperaturom – da vrhovi prstiju počnu da se boraju, dok na nižim temperaturama od oko 20 stepeni može potrajati i do 10 minuta. Međutim, većina studija je otkrila da je potrebno oko pola sat boravka u vodi da bi se postigla maksimalna smežuranost.

Zašto nam se prsti smežuraju u vodi

Uobičajeno se smatralo da su bore na vrhovima prstiju pasivni odgovor gde gornji slojevi kože nabubre dok voda ulazi u ćelije putem procesa poznatog kao osmoza – tokom koje se molekuli vode kreću preko membrane da bi izjednačili koncentraciju rastvora sa obe strane. Ali još 1935. godine, naučnici su sumnjali da se ovaj proces dešava iz još nekih razloga.

Doktori koji su proučavali pacijente sa povredama koje su prekinule srednji nerv – jedan od glavnih nerava koji se spuštaju niz ruku do šake – otkrili su da se njima prsti nisu naborali. Među svojim brojnim ulogama, srednji nerv pomaže u kontroli takozvanih simpatičkih aktivnosti kao što su znojenje i sužavanje krvnih sudova. Njihovo otkriće navodilo je na zaključak da je boranje vrhova prstiju izazvano vodom u stvari kontrolisano od strane nervnog sistema.

Kasnije studije lekara iz sedamdesetih godina pružile su dodatne dokaze o tome, i predložile potapanje ruku u vodu kao jednostavan test za procenu oštećenja nerava koje bi moglo uticati na regulaciju nesvesnih procesa kao što je protok krvi.

Zatim su 2003. neurolozi Ejnar Vajlder-Smit i Adelin Čau, koji su u to vreme radili u Nacionalnoj univerzitetskoj bolnici u Singapuru, merili cirkulaciju krvi u rukama volontera dok su ih držali u vodu. Otkrili su da je, kako je koža na vrhovima prstiju volontera počela da se bora, došlo do značajnog pada protoka krvi u prstima.

Kada su primenili lokalnu anestetičku kremu koja je prouzrokovala da se krvni sudovi u prstima zdravih dobrovoljaca privremeno suze, otkrili su da proizvodi slične nivoe bora kao prilikom potapanja u vodi.

„Ima smisla kada pogledate svoje naborane prste“, kaže Nik Dejvis, neurolog i psiholog sa Univerziteta Mančester Metropoliten, koji je proučavao bore na vrhovima prstiju. „Jastučići prstiju blede zato što se dotok krvi sužava dalje od površine.“

Vajlder-Smit i njegove kolege su pretpostavili i da kada su nam ruke uronjene u vodu, da se znojni kanali u prstima otvaraju kako bi omogućili ulazak vode, što dovodi do neravnoteže soli u našoj koži. Ova promena u ravnoteži soli izaziva pokretanje nervnih vlakana u prstima, što dovodi do sužavanja krvnih sudova oko znojnih kanala. Ovo zauzvrat uzrokuje gubitak volumena u mesnatom području vrha prsta, što povlači gornji sloj kože nadole tako da se izobliči u bore. Uzorak bora zavisi od načina na koji je krajnji sloj kože – epidermis – privezan za slojeve ispod njega.

Takođe su postojale pretpostavke i da spoljni slojevi kože mogu malo da nabubre kako bi pojačali bore. Međutim, samo zahvaljujući osmozi, naša koža bi morala da nabubri za 20 odsto da bi se pojavile bore kao na prstima, a mi bismo bili značajno uvećani. Ali kada gornji slojevi kože blago nabubre, donji se istovremeno smanjuju, bore postaju mnogo ranije izražene, napominje Pablo Saev Vinjas, biomašinski inženjer na Tehničkom univerzitetu Katalonije, koji je koristio kompjutersko modeliranje u istraživanju ovog mehanizam. 

„Potrebno vam je i jedno i drugo da imate normalan nivo bora“, dodaje Vinjas. „Ako nemate taj neurološki odgovor, koji se dešava kod nekih pojedinaca, bore su inhibirane."

Sigurno da nam ta smežurana koža nečemu služi

Ali ako bore kontrolišu naši nervi, to znači da naša tela aktivno reaguju na boravak u vodi. „To znači da se to dešava s razlogom“, ističe Dejvis. „A to znači da nam to daje i neku prednost."

Pitanje jednog od njegove dece, zašto su im se prsti naborali, navelo je Dejvisa da krene da kopa u čemu bi ova prednost mogla biti. Uz pomoć 500 volontera koji su posetili Muzej nauke u Londonu tokom 2020. godine, Dejvis je izmerio koliko im je sile potrebno da zahvate plastični predmet. Možda nije iznenađujuće da su oni sa suvim, nenaboranim rukama morali da koriste manje sile od ljudi čije su ruke bile mokre – tako da je njihov stisak bio bolji. Ali kada su potopili ruke u vodu na nekoliko minuta da bi se naborale, bilo im je potrebno mnogo manje sile da bi uhvatili predmet.

„Rezultati su bili neverovatno jasni", kaže Dejvis. „Nabiranje je povećalo količinu trenja između prstiju i predmeta. Ono što je posebno interesantno je da su naši prsti osetljivi na ovu promenu površinskog trenja i mi koristimo ove informacije da primenimo manje sile kako bismo bezbedno uhvatili objekat."

Predmet koji su Dejvisovi volonteri držali težio je manje od nekoliko novčića, tako da je potrebna količina sile bila mala. Ali kada se obavljaju teži poslovi u vlažnom okruženju, ova razlika u trenju bi mogla postati važnija.

„Ako ne morate da stisnete tako jako da biste nešto uhvatili, mišići u vašim rukama se manje umaraju i tako možete to da radite duže“, kaže on.

Njegovi nalazi se poklapaju sa rezultatima do kojih su došli drugi istraživači koji su otkrili da nam boranje vrhova prstiju olakšava rukovanje mokrim predmetima. Godine 2013, tim neuronaučnika na Univerzitetu Njukasl u Velikoj Britaniji zamolio je volontere da prenesu staklene mermere različitih veličina i težine za pecanje iz jedne kutije u drugu. U jednom slučaju predmeti su bili suvi, a u drugom su se nalazili na dnu posude napunjene vodom. Učesnicima je bilo potrebno 17 odsto više vremena da prenesu potopljene predmete nenaboranim prstima nego kada su im bili suvi. Ali kada su im prsti nabubrili, mogli su da prenesu potopljene mermere i tegove za 12 odsto manje vremena nego kada su im prsti bili mokri i nenaborani. Zanimljivo je da nije bilo razlike u prenošenju suvih predmeta naboranim ili nenaboranim prstima.

Prsti dobijaju šare kao automobilske gume

Neki naučnici su ukazivali i da bore na vrhovima naših prstiju na rukama i nogama mogu delovati kao šare na gumama ili đonovima cipela. Kanali koje stvaraju bore pomažu da se voda istisne sa tačke kontakta između prstiju i predmeta.

Ovo upućuje na zaključak da su ljudi možda evolutivno razvili boranje vrhova prstiju u nekom trenutku uprošlosti kako bi nam to pomoglo u hvatanju mokrih predmeta i vlažnih površina.

„Pošto se čini da daje bolje prianjanje pod vodom, pretpostavljam da to ima veze ili sa kretanjem u veoma vlažnim uslovima ili potencijalno sa manipulisanjem objektima pod vodom“, kaže Tom Smalders, evolucioni neurolog sa Univerziteta Njukasl koji je vodio studiju iz 2013. To je našim precima moglo dati ključnu prednost kada je u pitanju hodanje po mokrim stenama ili hvatanje grana, na primer. Alternativno, moglo nam je pomoći prilikom hvatanja ili traženja hrane kao što su školjke.

Boranje prstiju tek treba da se bude registrovano i kod naših najbližih rođaka u svetu primata, kao što su šimpanze, ali je već primećeno da se prsti japanskih majmuna makakija, za koje je poznato da vole da se kupaju u vrućoj vodi, takođe boraju. Ali nedostatak dokaza kod drugih primata ne znači da se to ne dešava, već jednostavno zato što niko još nije dovoljno pažljivo pogledao, smatra Smalders.

Postoje još neki zanimljivi tragovi o tome kada se ova adaptacija možda pojavila kod naše vrste. Boranje vrhova prstiju je manje izraženo u slanoj vodi i traje duže nego u slatkoj vodi. Ovo je verovatno zato što je gradijent soli između kože i okolnog okruženja manji u slanoj vodi, pa je neravnoteža soli koja pokreće nervna vlakna manje dramatična. Dakle, to bi mogla biti adaptacija koja je pomogla našim precima da žive u slatkovodnim sredinama, a ne duž obale.

Ali ne postoje sigurni odgovori, a neki veruju da bi to mogao biti samo slučajan fiziološki odgovor bez adaptivne funkcije.

Čudno, postoje i druge zbunjujuće misterije – ženama je potrebno više vremena da im se smežuraju prsti nego muškarcima, na primer. I zašto se tačno naša koža vraća u svoje normalno stanje – obično nakon 10 do 20 minuta – kad već nema jasno vidljivih nedostataka hvatanja suvih predmeta sa naboranim prstima? Ako nam naborani prsti već mogu da poboljšaju prianjanje u vlažnoj sredini, ali i ne smetaju kada su suvi, zašto onda naši vrhovi prstiju ne bi bili trajno naborani?

Jedan od razloga za to može biti promena u osećaju koji izazivaju bore. Naši vrhovi prstiju su puni nerava, a kada su nam prsti smežurani manje osećamo stvari koje dodirujemo (iako je jedno istraživanje pokazalo da to ne utiče na našu sposobnost da razlikujemo objekte na osnovu dodira).

„Neki ljudi imaju pravu averziju prema tome jer je čudno hvatanje nečega naboranim prstima“, kaže Dejvis. „To bi moglo biti zato što je poremećena ravnoteža položaja receptora, ali može postojati i psihološka dimenzija. Bilo bi zabavno istražiti zašto. Moglo bi biti i drugih stvari koje možemo da radimo manje dobro sa naboranim prstima."

Dakle, dok pitanje zašto su naši prsti na rukama i nogama uopšte počeli da se boraju u vodi ostaje otvoreno, naše „suve šljive“ od prstiju postaju lekarima veoma korisne na druge, iznenađujuće načine.