Američka umetnička imigracija

Posle izbijanja Drugog svetskog rata, u Sjedinjenim Američkim Državama utočište je našla masa evropskih umetnika: arhitekte, pisci, glumci, filmski i pozorišni reditelji, dirigenti.

Među kompozitorima nalazimo velika imena evropske muzike - Igora Stravinskog, Belu Bartoka, Bohuslava Martinua, Darijusa Mijoa. Da pomenemo i pisce Arčibalda Kronina, Eriha Mariju Remarka, Tomasa Mana, fizičara Alberta Ajnštajna, ali je ipak najimpozantnija grupa odbeglih slikara: Fernan Leže, Pit Mondrijan, Mark Šagal, Salvador Dali, Maks Ernst, Žak Lipšic, Andre Mason, Marsel Dišan. Iz ovog niza primećujemo upadljivu prevagu Francuza. Detronizovanje Pariza ne mora se smatrati apsolutnom i definitivnom činjenicom, ali već sama okolnost da se, privremenim boravkom avangarde u progonstvu, Njujork kandidovao za prestonicu svetske umetnosti, nameće neke logične misli.

Da je, na primer, fašizam učinio Americi izvanrednu uslugu liferujući joj esenciju evropske umetničke mudrosti i talenta, jednu potencijalnu energiju koja je brzo i efikasno oslobodila latentne snage američkih mlađih generacija, dovodeći ih na čelo avangardnog pokreta.

Ako ovaj neizbežan zaključak zazvuči pomalo cinički, obratimo pažnju na razlog prelaska (prebacivanja, sklanjanja, bekstva, pozivanja, primanja - kako god) baš u Sjedinjene Države. Bilo je u tom trenutku mnogo drugih zemalja gde bi život bio bar isto toliko spokojan, odnosno zaštićen od ratnog meteža i mnogih drugih neprijatnosti. No bi već samo pominjanje (primerice) Indije, Argentine, Kube, Australije, Islanda, Švedske, Polinezije... danas verovatno izmamilo (ironičan) smešak. Ako se sa tim složimo, ostaje nam razmišljanje o fatalnosti izbora mesta emigracije.

Jedan savremeni kompozitor, zemljak gorepomenutih slikara, Žan Rivje zaključio je da je „celokupna francuska muzika zapravo oduvek bila dvorska umetnost". Ovako nemarno izbačena teška kvalifikacija zapravo je polusvesna diverzija koja razgolićuje i ponižava, jer ako važi za muziku, nemoguće da ne važi za ostale umetničke grane, prvenstveno za književnost i slikarstvo.

Istina je dakle da je istorija umetnosti većim svojim delom istorija manje ili više dostojanstvenog prosjačenja. Izraz „dvorska umetnost" naravno ne znači nikakvu privrženost principima monarhije, već nužnu privrženost rukovodiocima državnih trezora, bez obzira na njihovu klasnu pripadnost. Pa je tako i današnja francuska umetnost ostala dvorska (mada dvor egzistira još samo u turističkim bedekerima), i stoga je dvorska (i svaka druga) umetnost u prvom redu zapravo socijalistička.

Umetnike malo zanima da li je novac kraljevski, državni ili narodni; važno je da ga bude. Samo je zlo ako davalac ‒ privatno lice, crkva, nevladina ili vladina organizacija ‒ ima neki svoj ukus i neke svoje zahteve.

I bez ovih meditacija savršeno je jasno zašto su veliki evropski umetnici, koji su prethodili još većem talasu naučnika, prednost dali Sjedinjenim Državama, u odnosu na neku spokojniju zemlju. No da li je platežna moć kao pogonsko gorivo umetničke produkcije jedini dobitni lutrijski loz?

Umetnički renome jedne zemlje u srazmeri je sa opštim kursom kojim se ta zemlja kotira na berzi svetskih vrednosti. Pored ekonomske snage, ovde bi odsudnu ulogu trebalo da preuzme svest o drugim vrstama kapitala. Pre svega o onom moralnom.