(Ne)umetničko doba

Ništa nije opasnije po mladog umetnika od izvesne koncepcije idealne lepote. Ona ga stalno vodi ili u nedovoljno dopadljivu lepotu, ili u beživotnu apstrakciju, jer da bi se uopšte dosegao ideal, on ne sme biti lišen svoje životnosti. Mora biti pronađen u realnosti, i ponovo stvoren u umetnosti.

Pod okruženjem se podrazumevaju vreme i zemlja rođenja umetnika. Univerzalnost je kvalitet umetničkog dela, te nema nikakve veze sa određenim stolećem, ali različite su okolnosti koje obezbeđuju taj kvalitet. Zato umetnik treba da potpuno razume svoje doba ne bi li se potpuno odvojio od njega. Pritom, on ne treba da preuzme ulogu glasnika stoleća, već gospodara večnosti. Naime, sva umetnost počiva na principu, a izvesni privremeni obziri ne predstavljaju nikakav princip. Umetnici koji stvaraju „za trenutak" već će svojoj deci izgledati staromodno.

Na primedbu da živimo u neumetničko doba moglo bi da se odgovori da drugačije nije bilo, od nastanka sveta. Umetnik je uvek bio, jeste, i biće izvanredni izuzetak. Ne postoji zlatno doba u umetnosti, već samo umetnici koji su stvorili nešto zlatnije od zlata.

Uzmimo Grke ‒ zar oni nisu bili naklonjeni umetnosti? Grci definitivno nisu, ali ako posmatramo Atinu, jedan od hiljadu gradova?

Čak i u doba njihovog najvišeg umetničkog razvoja, u drugoj polovini petog veka pre Hrista, kad su imali najveće pesnike i najveće umetnike antičkog sveta, kada se Partenon podizao u svom sjaju pod Fidijinim nadzorom, filozofi mudrovali u senci oslikanog trema, a tragedija se širila mermernim pozorištima u savršenosti svoje inscenacije i patosa? Kako su se poneli sugrađani, dakle, prema tom istom Fidiji, za vreme čije vladavine je učinjen ogroman korak ne samo za grčku već i celokupnu umetnost ‒ uvođenje živog modela?

Na mermernom štitu iz Partenona (koji je izložen u Britanskom muzeju) predstavljene su dve figure: jedno dopola skriveno muško lice, i drugo sa bogolikim crtama Periklovim. Zbog toga što se usudio da iz grčke svete istorije u bareljefu izradi lik velikog državnika koji je tada vladao Atinom, Fidiju su utamničili, gde je i okončao, najveći umetnik staroga sveta.

Obeležje malograđanskog doba predstavljalo je pobunu besmrtnosti protiv umetnosti. Nju su podigli Atinjani protiv svakog velikog pesnika i mislioca - Eshila, Euripida, Sokrata. Isto se dogodilo i u Firenci, u trinaestom veku. Za kvalitetne artefakte bile su zadužene gilde, a ne narod. U trenutku kada su one izgubile svaku moć i kad je plebs prevladao, lepota i časnost rada su umrle.

Stoga, nemojmo govoriti o ljudima, a kamoli dobima naklonjenim umetnosti. Tako nešto nikada nije postojalo.