Opera na Bulevaru Žarka Savića

U delu „Srpsko pozorište u Vojvodini" dr Mihovil Tomandl za Žarka Savića kaže: „Rođen je u Zemunu 20. avgusta 1861. Pošto je svršio nekoliko razreda realke, nastavio je školovanje u kadetskoj školi u Zagrebu, odakle je otišao u Bosnu za vreme austrijske okupacije. Po izlasku iz vojske otišao je u Beč i postao glumac, ali tu nije napredovao." Zatim je otišao u Opavu, u Češkoj, i zaposlio se u tamošnjem pozorištu. Morao je da zameni svog druga u ulozi Don Dijega u Majerberovoj „Afrikanki" te je, savladavši brzo partiju, odigrao svoju ulogu na opšte zadovoljstvo. Vratio se u Beč, gde su mu prijatelji i mecene omogućili da kod čuvenog profesora Rosa završi školovanje za godinu dana. Ređaju se angažmani u berlinskom Karlovom pozorištu, Libeku, drezdenskom Dvorskom i frajburškom Gradskom pozorištu. Godinu 1900. je proveo u Štutgartu, a sledeću u Rigi, koju je napustio zbog klime, da bi u Diseldorfu već nakon prvog nastupa zaključio angažman na nekoliko godina. Pomenutu operu je osnovao u beogradskom hotelu „Bulevar", 1910. godine. Posle njenog zatvaranja postavljen je za upravnika novosadskog Srpskog narodnog pozorišta.

Saviću često nije moglo da se uđe u trag, budući da je (vrlo uspešno) pevao i glumio pod pseudonimom. Prvi svetski rat je sa porodicom proveo u Vršcu i Zemunu, a zatim u Hamburgu, gde se oprobao i kao pedagog, da bi se (preko Hamburga i Ženeve) 1920. godine otisnuo preko Atlantika. Nastavio je sa podučavanjem studenata solo pevanja najpre u Njujorku, a potom i u Čikagu, gde umire 1930. godine.

Osim kao o vanrednom glumcu, svi izuzetni kritičari i operski kompozitori toga doba, a među njima i Engelberg, Humperdink i Flotov, najlepše su se izražavali i o njegovom glasu. A izveštavavši sa otvorene probe koja se održala u stanu prof. muzike Svobode iz Beograda, zemunsko „Vreme" je 1. juna 1894. posvetilo članak „Srbinu pevaču":

„[...] Sva gospoda koja behu prisutna izjavila su puno priznanje g. Saviću, uz zahvalnost na pruženim prijatnim trenucima uživanja. Odlična škola, pun, jedar glas koji vas podjednako zanosi i kad se spusti do dubokog `cis`, i kad se podigne do visokog baritonskog `ef`, čisto izgovaranje teksta, prekrasna modulacija, pevanje sa osećanjem - to su preimućstva Srbina-umetnika g. Savića, i mi smatramo za prijatnu dužnost da preporučimo sugrađanima da odu u kraljevsko srpsko pozorište, a kome to ne bi bilo mogućno, taj neka ne propusti da dođe, prvi dan Duhova, na koncert koji će se davati ovde u Zemunu, u hotelu „Centralˮ. Pevanje je dar Božji, a g. Savić je Bogom obdaren pevač-umetnik."

Ovakvi panegirici mu očigledno nisu posvećivani petnaestak godina kasnije, kada je bio na korak do ostvarenja višedecenijske želje - beogradske opere. Kako kod „nadležnih" (tj. upravo postavljenog upravnika Narodnog pozorišta Milana Grola), pa i samih muzičara, nije naišao na razumevanje, sam je stupio u pregovore s Nušićem, te je u „Beogradskim novinama" krajem septembra 1909. godine objavljeno:

„Bivši reditelj ʼKomične opereʼ u Berlinu, i dokojašnji upravnik Osiječkog pozorišta, g. Ž. Savić sklopio je petogodišnji ugovor sa upravom Trgovačkog udruženja, te je postao zastupnik hotela ʼBulevarʼ, koji će se prepraviti u moderno pozorište." Dalje se kaže da je „stupio u pregovore sa boljim snagama i pristupio sastavljanju svoga orkestra, kao i dirigenta", zatim da će se „uz operu gajiti i opereta u boljem žanru", kao i to da će se „posvetiti osobita pažnja srpskim originalima. U starom zdanju učiniće se znatne popravke, između ostalog, podignuće se i ugodne lože i galerije, bife i garderoba." Na kraju stoji da je raspisan konkurs i za članove hora.

Iako je sa blagonaklonošću objavljen repertoar Opere (od „Prodane neveste" 21. novembra, preko „Barona Trenka", Konjovićeve „Ženidbe Miloša Obilića", Zajčevog „Zrinjskogˮ, Biničkovog „Na uranku", do „Kavalerije rustikane" i „Pajaca"), već sutradan po premijeri „Neveste" otpočinje rafalni napad u „Malom žurnalu", slobodno se može reći tadašnjem beogradskom tabloidu.