Moja prva ljubav je muzika: Ser Entoni Hopkins o svom debitantskom albumu

Možda je teško poverovati, ali čak i ser Entoni Hopkins ponekad sumnja u sebe.

„Jedan deo mene kaže: ’Ti to nisi napisao‘“, priseća se dok govori o stvaranju svog debitantskog albuma u intervjuu za Ej-Bi-Si njuz. „Život je san“. „Kako se to zove? Sindrom varalice.“

Srećom, to ga nije sprečilo da završi zbirku od 12 kompozicija koje je stvarao tokom šest decenija.

Albumom je snimljen u aprilu u londonskoj Aleksandra palati. Orkestrom Filharmonije diriguje Gustavo Dudamel, venecuelanski violinista i dirigent, a izdavačka kuća „Deka rekords“ objaviće ga 21. avgusta.

„Moja prva ljubav, ili zapravo životni poziv, jeste muzika“, kaže 88-godišnji glumac. „To zvuči veoma zvanično, ali odrastao sam uz mnogo muzike iz posleratnih godina i ona je uticala na mene. Počeo sam da sviram klavir kada sam bio veoma mlad.“

Instrument je uzeo u ruke sa četiri godine, a nekoliko godina kasnije počeo je da komponuje. Svoje prvo delo, valcer, napisao je 1960. godine, kada je imao 22 godine.

„U muzici pronalazim veću slobodu“, ističe, upoređujući je sa glumom, koju opisuje kao „disciplinu u kojoj morate da znate svoj posao. Ali muzika je za mene slobodna umetnička forma“.

Imao je, kaže, prilično iskustva. Pre objavljivanja albuma Život je san, Hopkins je komponovao muziku za više filmova.

„Uvodna muzika za film Zemlje senki moj je prvi pokušaj komponovanja“, misleći na film iz 1993. godine u kojem je igrao autora Hronika Narnije, K. S. Luisa. Potom je postao glavni kompozitor za još nekoliko filmova u kojima je istovremeno i glumio, a i režirao, uključujući Avgust iz 1996, Slipstream iz 2007. i Elyse iz 2020. godine.

„Reč je o mom detinjstvu“, kaže Hopkins o albumu, koji nosi isti naziv kao drama Pedra Kalderona de la Barke. „To su, u suštini, sećanja na moje detinjstvo i odrastanje u Velsu, moj razvoj kroz život, tinejdžerske godine“ i tako dalje.

Ipak, kaže da se u svemu tome „krije velika tuga jer – nemojte me pogrešno shvatiti, imao sam divan život – ali ispod svega toga postoji saznanje da je život jedan dugi oproštaj. Od trenutka kada se rodimo, počinjemo da umiremo“, kaže, a zatim počinje da se smeje. „Zvuči baš veselo!“

Ta napetost – ili, bolje rečeno, mudrost – prožima ceo album. Kao primer navodi prvi singl. Delo 1947: Svita za solo klavir i orkestar: II. Braken Roud (1947: Suite for Solo Piano and Orchestra: ll. Bracken Road) srednji je deo trodelne svite o jednom posebnom letu u Južnom Velsu. Hopkins kaže da kompozicija nosi „melanholiju i tugu“, osećaj koji se posebno javlja kroz zvuk violončela.

„To je dobrodošao zvuk nostalgije, čudnog, maštovitog bola života“, kaže opisujući kompoziciju. „Sva muzika je zapravo zasnovana na bolu. Zvuči prilično apsurdno, ali jeste tako. Reč je o čežnji.“

Slično je i sa kompozicijom Stela arija (Stella Aria), nazvanoj po njegovoj supruzi, rediteljki i glumici Steli Hopkins. Ona govori o „usamljenosti koja postoji u svima nama“, navodi Hopkins, ali je istovremeno deo puta ka „čistoj sreći“.

Ser Entoni Hopkins već neko vreme razmišlja o svom životu – kako u memoarima Bili smo dobri, dete (We Did OK, Kid), objavljenim prošle jeseni, tako i na ovom albumu.

„Sada gledam svoj život, a posebno ovu godinu; krajem godine napuniću 89 godina. I gledam unazad i mislim: ’Bože, ništa od ovoga nisam mogao da isplaniram.‘ Od trenutka kada sam odlučio da postanem glumac, pre 70 godina, mislio sam... ’Zašto sam to uradio?‘ Nisam znao, jer sam bio prilično loš u školi. Nisam znao šta drugo da radim. Zato sam konkurisao za stipendiju i postao glumac umesto muzičara. A onda mi je, odjednom, neka sila prirode pružila ogroman tanjir uspeha.“

„Ne plašim se smrti“, dodaje. „Samo sam beskrajno zahvalan što sam poživeo ovoliko.“

U neočekivanom sticaju okolnosti, glumac Bredli Kuper „preporučio me je Dudamelu“, otkriva glumac, nakon što je nekoliko godina ranije čuo njegovu kompoziciju koju je izvodio Simfonijski orkestar iz Birmingema pod dirigentskom palicom Majkla Sila. Dudamel je prihvatio saradnju.

Ali kada je ranije ove godine došlo vreme za snimanje u Aleksandra palati, „sedim tamo i mislim: ’Kako sam, dođavola, napisao ovo?‘ Nemam pojma“, priznaje ser Hopkins. „A Dudamel je rekao: ’Ovo je predivno.‘... On je jedna od najneverovatnijih osoba koje sam upoznao. Pun je života, energije i ljubavi i to je zaista nešto izuzetno.“

Naklonost je obostrana.

„Ista dubina mašte, humanosti i emotivne istinitosti koja je obeležila njegov izuzetan rad na sceni i filmu prisutna je i u njegovoj muzici“, rekao je Dudamel u saopštenju. „Entoni muzici pristupa srcem pripovedača i instinktom pesnika, stvarajući zvučne svetove koji su istovremeno duboko lični i univerzalno bliski.“

Posle debitantskog albuma, sledeći korak mogli bi da budu nastupi uživo. Na vrhu Hopkinsove liste želja je Karnegi hol.

„Tamo želim da odem. To je ono što želim“, otkriva glumac.

Film Karnegi hol iz 1947. godine bio je važan za njega, a posebno pamti reči svoje majke: „Jednog dana ćeš svirati u Karnegi holu.“

To je još jedan san u životu ispunjenom snovima.