Tornton Vajlder u Burgu: Bekstvo od apokalipse

Američki dramatičar i novelista Tornton Vajlder (1897-1975) je odavno domaće ime u kulturnom prostoru srpskog i hrvatskog jezika. Njegovi najpoznatiji romani, „Most Svetog kralja Luja“ (1927), „Osmi dan“ (1967) ili Teofilus Nort“ su prevodjeni od šezdesetih godina, jednako kao i drame „Naš grad“ (1938), „Za dlaku“ (1942) i „Spavaća kola“ (1931).

Zašto se danas Vajlder retko igra u evropskim pozorištima, nije pitanje kvaliteta njegovog dela, već duboke tuge koja odatle izbija. Istorija književnosti je naravno puna tragedija, ali se nađe malo takve hrabre i uspravne tuge kao one koja vlada u Vajlderovim pričama.     

Bečki Burg je sada prvi put izveo „Za dlaku“. Izvrsno u svemu, osim zbunjenosti u tempu, koja ne dolazi od glumačkog ansambla. Scenografija Olalfa Altmana je glatka kao led, tečna kao voda. U nju su bešavno integrisane video-apokalipse Morica Greveniga i preistorijska vatra Tomasa Bautenbahera.

Tamo gde scenski momentum padne, uzrok je neodlučnost reditelja Bahmana da Vajlderov komad postavi ili kao savremenu crnu komediju, ili kao egzistencijalni očaj ljudske vrste, suočene sa realnim ratovima i masovnim ubijanjem.

Alegorija ili tvrda realnost, to je dilema. Absurd ili dnevne vesti.   

Najbolje strofe su katastrofe

Vreme i mesto nisu iskustvene činjenice kod Vajldera. Dok čovek živi kao vrsta, to je isto kao i da živi kao jedinka. Množina i jednina se pretapaju u istom ljudskom licu.   

Rečenice koje to potkrepljuju su rasute kroz čitav opus ovog autora. "Postoji samo jedna istorija. Ona je počela sa stvaranjem čoveka i biće završena kad ugasne poslednji tračak ljudske svesti. Svaki drugi početak i kraj su proizvoljne konvencije“, kaže Vajlder u epilogu „Osmog dana“.

Komad „Za dlaku“ operacionalizuje upravo takvu interpretaciju večnosti.

U centru radnje stoje članovi porodice Antrobus, od starogrčkog anthropos/čovek: Džordž i Megi, njihova deca Henri i Gledis, kućna pomoćnica Sabina. Kad ih gledaoci vide prvi put, Antrobusi i Sabina žive u Nju Džersiju, blizu Atlantik Sitija. Žive i onda i sada i u Zemljinom ledenom dobu rane antropocene, zajedno sa mamutima i dinosaurusima.   

Svi su oni biblijski ili još raniji arhaični likovi. Tata Antrobus je Jov, Adam i Noa. Mama Antrobus je Eva. Henri je Kain koji je ubio brata Avelja, pa se iz dijaloga saznaje da su Antrobusi nekad imali troje dece.

Sabina je Lilit, eksplozivni koktel mitova od nastanka sveta, sumerski demon, Adamova prva žena i jedna od Sabinjanki koje su Rimljani otimali da osnuju grad.

Gledis je glupi andjeo koji svemu tome treba da podari legitimitet, a roditeljima utehu za ubijenog Avelja.

Antrobusi prolaze kroz tri pozorišna čina i tri apokalipse. Najpre ledeno doba, onda biblijski potop, na kraju sedmogodišnji rat. Po Vajlderu, rat je nastrašniji.

Entuzijazam porodice Antrobus je neuništiv kroz prve dve apokalipse. Uvek se nadaju boljem, uvek prežive „za dlaku“, zajedno sa gostima koji su se kod njih sklonili od elemenata, Mojsijem, Homerom, muzama i sibilama.

Tata Antrobus je vrlo zaposlen i apsolutno odbija da se pokori kataklizmama. On je vredan pronalazač koji otkriva polugu, točak, alfabet, tablicu množenja i još mnogo drugih korisnih stvari, uvek ispočetka. Ljudska civilizacija zaboravi točak, on ga otkrije. Ljudi zaborave da su bili na Mesecu, on pošalje novi tim astronauta na Mesec.

Zbog zasluga za čovečanstvo, tata Antrobus postaje počasni predsednik „Viteškog reda sisara“, na ceremoniji uz okean, minut pre nego što promenadu Atlantik Sitija proguta cunami.        

Sa ratom kao trećom apokalipsom stvari ne idu tako glatko. Porodica i tu preživi „za dlaku“, ali su mentalno uništeni. Rat je jedina propast koja nije izazvana delovanjem viših i prirodnih sila, već je evidentno ljudsko delo. Za rat ne postoji relativizacija. To saznanje im izvuče svu životnu energiju.

Osim Kaina, kome se rat dopao, Antrobusi su psihički slomljeni. Šta dalje, kako dalje, i uopšte zašto dalje, pita se Burgov prvak Nikolas Ofcarek/„Džordž Antrobus“ u dugom monologu na kraju komada i rata.  

Civilizacije knjige

Kad dođu do kraja, Vajlder i Bahman se u abduktivnom skoku vrate na početak, da bi otkrili ko su ustvari gosti Antrobusovih. Homer, Mojsije, muze, sibile, pitije i ostali proroci i proročice nisu osobe, već knjige. Svako od njih je knjiga u biblioteci. Svako od njih progovara kao knjiga.

Biblioteka koja govori je zbirna memorija civilizacije na umoru. Ljudi setite ste ko ste, kaže ta metafora. Ustanite i krenite dalje. Nikad više rata.

U tom momentu Burgova inscenacija poklekne. „Knjige“ govore predugo. Svaka traži dužnu pažnju. Svaka se u monologu obraća posrnuloj ljudskoj rasi, ali komunikacija zapinje. Na strpljivost „knjiga“ koje stoje okolo i čekaju svoj red, dolazi nestrpljenje gledalaca.  

Pozorišne kritike nemačkog govornog područja koriste nekoliko izgovora za pad emocionalne tenzije u epilogu. Bahman je mogao malo bolje da uštima tok i zategne radnju, to nije sporno. Ali onda dolazi porazni momenat koji nema ništa sa Burgom, već sa epohom: Znanje ljudi danas drugačije je od onog iz 1942.   

Kulturološke reference, još žive u Vajlderovo doba, nisu preživele u habitusu digitalnih generacija. Današnji ljudi su zaboravili mnogo toga, izmedju ostalog i ono što nikako nisu smeli, na primer poruku „nikad više rata“, koja im je poslana iz Drugog svetskog rata.

Ispravna interpretacija predstave bi glasila: Nikad nije bilo više ratova koje niko ne razume.

Za dalje ćemo da vidimo

Vajlder je iste te godine kad je drama „Za dlaku“ prvi put igrana u Nju Hejvnu i Njujorku, dobio Pulicera.  

Posle dva prethodna za „Most Svetog kralja Luja“ i „Naš grad“, Valder je osvojio svog trećeg Pulicera za komad koji u suštini poručuje čoveku „beži odatle“, „idi negde drugde ako hoćeš da preživiš“, „pomeri se, tu će udariti grom“. To medjutim pomaže kad udare priroda i bogovi. Kad udari čovek na čoveka, onda nema pomoći.

Pitanje da li je Tornton Vajlder bio religiozan uvek je ostalo otvoreno. On sam je odbio da se izjasni. Sa njegovim delima je već nešto drugo. Hrišćanske religiozne reference su rasute kroz čitav opus, u kome starozavetni i novozavetni citati tvore alegorijsku okosnicu radnje.

Ako se „Kralj Luj“ čita bez poznavanja autorove biografije, spontani zaključak bi bio da je novelu pisao duboko ponizan katolik. Greška, Tornton je dolazio iz kalvinističkog porodičnog okruženja. Tamo gde se u njegovim tekstovima čita mirenje sa sudbinom, u pozadini stoji predestinacija iz učenja protestantskih puritanaca. Tornton je napustio puritance, ali oni njega nisu.   

Bez obzira na pitanja Vajlderove privatne religioznosti, njegov opus ga i bez toga svrstava u humanizam i spiritualnost hrišćanske vere.  

Na primer, „Za dlaku“. Iz srpskog prevoda naslova se nažalost potpuno gubi biblijska konotacija. Originalni naslov je „The Skin of Our Teeth“, što je citat iz starozavetne knjige o mučeniku Jovu, u slobodnom prevodu: „Kosti mi probijaju kroz kožu i meso, drži me samo opna mojih zuba“.

Ni nemački prevod ne poštuje religiozan ton iz naslova originala. Na nemačkim scenama se drama zove „Izvukli smo se još jednom“/ “Wir sind noch einmal davon gekommen“, što je vrlo blizu srpskog „utekli smo za dlaku“.

Da li je taj „nepoznati Vajlderov komad u kome igraju glumačke zvezde“, kako kaže „Sabina“/Stefi Rajnšperger u metateatarskom obraćanju publici, sada ponovo aktuelan?

Ako se pretpostavi da sledeća apokalipsa čeka iza ugla, vrlo aktuelan. Dobra vest je da nema te apokalipse sa kojom iskusno čovečanstvo neće izaći na kraj.

Loša vest, to se ne odnosi na apokalipse izazvane ljudskim delovanjem, kao što su ratovi. Apokalipse tog tipa uništavaju mentalnu sposobnost civilizacije da se seti ko je, uspravi i krene dalje.

I pater familias Antrobus se jedva sabrao posle rata iz četrdesetih godina prošlog veka, a i to samo zato što su mu pisac i reditelj naredili.  

Vreme je da i srpska pozorišta igraju Antrobuse.