Završen 11. Kustendorf klasik na Mećavniku

Jedanaesto izdanje festivala klasične muzike „Kustendorf klasik” završeno je proglašenjem najboljih mladih interpretatora. Više od trideset muzičara iz Srbije, Rusije i Belorusije borilo se za Matrijoške.

Zlatnu je osvojio violinista Matija Spasojević student Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, srebrnu pijanista Sergej Blazenov sa Omskog sveučilišta „V. J. Šebalin”, saksofonista, student Beloruske državne akademije iz Munska Dimitri Šuvalov.

Specijalno priznanje dodeljeno je odseku harmonika Niškog Fakulteta umetnosti. Članovi žirija bili su gitaristkinja i kompozitorka Maja Le Ru Obradović, pijanista Vladimir Milošević, dok je predsednik žirija bio dirigent Mihail Golikov, rukovodilac Državnog simfonijskog orkestra Lenjingradske oblasti.

Mihail Golikov drugu godinu za redom je član žirija u okviru festivala „Kustendorf klasik”.

Gospodine Golikov, na šta posebno obraćate pažnju tokom žiriranja?

– Dok žiriram, posmatram koliko su muzičari pripremljeni, da li su tehnički potkovani i kako tumače muzički materijal. Pre svega, važna mi je njihova individualnost, personalitet, njihova muzička strana ličnosti iz koje mogu da shvatim kakav nivo muzičke zvezde će oni sutra biti.

Kada sa kolegama donosim veoma tešku odluku ko će da pobedi na ovom takmičenju, naravno, prvo na šta obratimo pažnju, jeste kako se predstavljaju ti budući pobednici, da ih zamislimo na najvećim muzičkim scenama i kakvu ulogu će oni sutra odigrati u klasičnoj muzici. To je čitav skup osobina, znanja i veština, to nije samo vladanje instrumentom, koliko oni divno pevaju ili sviraju na klviru ili na violini, ili na nekom drugom instrumentu. To pre svega treba da je umetnik koji ima šta da kaže sa scene publici.

Na festivalu se takmiče mladi muzičari, sličnog uzrasta koji žive u ovom vremenu, pa čak i kad izvode dela klasičnog repertoara, oni govore nešto novo.

Kakav treba da bude muzičar u 21. veku?

Mislim da u 21. veku muzičar treba da poseduje čitav kompleks umetničkih vrednosti, da ume da komunicira sa publikom, da ume da se ponaša i na sceni i iza nje. To je važno u vreme krosovera, kada se klasična muzika kombinuje sa popularnim žanrovima.

Čini se da mladi muzičari streme ka tome od najranijih dana, od početka karijere moraju da nauče da razgovaraju kroz klasičnu muziku sa svojom publikom, isto kao govorom sa svojim prijateljima ili slučajnim sagovornicima. Naravno, najvažnije je da kad muzičar izađe na scenu vidimo pravog umetnika, kao glumca u bioskopu, na filmu, koji se uživljava u svoju ulogu i daje sebe gledaocima. Mislim da je to najvažnija odlika današnjeg mladog umetnika na sceni.

Nekada je bilo dovoljno da operski pevač lepo da izvede ariju. Danas oni treba da imaju i lepe pokrete, da plešu, da umeju da glume, da izgledaju u skladu sa tom ulogom, da je dobro odabrana garderoba, šminka. Ipak mladi muzički umetnici ne treba da zalaze u estradu, što su kod nekih tendencije.

Mihail Golikov, sa svojim ansamblom prisustvovao je 22. marta 2024. godine terorističkom napadu u Krokus siti holu u Krasnogorskom gde su trebali da nastupe sa grupom „Piknik”. Bio sam muzički rukovodilac programa i glavni dirigent. Rok grupa „Piknik” trebala je da nastupi sa simfonijskim orkestrom.

– Pola godine smo vežbali, imali probe. Kada je počeo napad, svi izvođači su već bili na sceni, i koncert je svakog trena trebao da počne. Mnogo ljudi do poslednjeg trenutka nisu shvatili da je reč o terorističkom napadu. Mislili su da je to možda pirotehnika, da je možda deo nekog šou programa, da ne treba da se evakuišu, da ne treba brzo da napuste salu.

Imao sam sreću jer sam čuo prvi pucanj. Izvirio sam i video teroristu. Shvatio sam šta se dešava bio sam pribran i shvatio sam da treba da brzo evkuišem ansambl jer su moje kolege kao moja deca. U tom trenutku sam kao otac razmišljao o njihovoj bezbednosti. Skupio sam ih na sceni, rekao sam im da moraju da slušaju moja uputstva, da ništa ne rade samostalno. Rekao sam im da brzo odu do službenog ulaza, da se ne zaustavljaju, da ništa ne nose sa sobom, samo da što pre izađu na ulicu i da me tamo čekaju.

Uspeli smo da se spasemo, niko nije stradao, niko iz ansambla nije ni povređen. Izgorelo je mnogo instrumenata i ličnih stvari. Naravno, najveći gubitak i najveća žal bila je za stradalima.

Dva dana kasnije, bili smo opet na sceni u Sankt Peterburgu i izveli smo taj koncert. Glavni naš zadatak bio je da pokažemo svetu da napadi koji su usmereni na izazivanje straha u bilo kom društvu, gde god da se dešava, u Rusiji, Americi, u Evropi, oni ne smeju da postignu svoj cilj. Samo tako može da se pobedi terorizam.