Predstava Poslednji dan – između prava i pravde, krivice i kazne

Drama Poslednji dan, na nemačkom sinonim za biblijski Strašni sud, objavljena je kratko pre Horvatove smrti u pariskom egzilu 1938. Priča je naoko jednostavna – šef železničke stanice u provincijskom gradu ne povuče skretnicu na vreme jer mu je lokalna lolita na sekundu odvukla pažnju.

Rezultat je nesreća sa 18 mrtvih. Ko je kriv i na koji način? To je krimić, psihološka drama i horor u jednom.

„Pitanje krivice je centralni topos. Jedno je krivica u pravnom smislu i mislim da glavni junak Tomas Hudec juristički gledano ne može biti osuđen. To se međutim u drugom delu prebacuje na etiku, na izvorni greh, u mistična pitanja krivice i kazne, a tu onda stvari stoje drugačije“, navodi glumac Daniel Ješ.

„Uvek sam verovala da je Horvat pisao ovaj komad misleći na Rajhenau. U oba slučaja železnica igra veliku ulogu, sve se događa oko vijadukta i visokog napona. Svako ko dolazi praktično prođe kroz našu scenografiju. Horvat piše izvrsno, posebno između redova. Ne treba zaboraviti ni vreme nastanka drame, jer počinje da liči na na ovo naše danas. Unutra je dosta upozorenja, nadajmo se da stižu u pravi čas“, kaže rediteljka Marija Hapel.

Daniel Ješ je poznat beogradskim gledaocima. Igrao je na sceni Jugoslavenskog dramskog u koprodukciji sa Burgom i Slovenskim narodnim gledališčem u drami Te noći sam je video, Drage Jančara.

Bio je „nacista“, šta drugo, kao Nemac. Igra tog tipa postoji i ovde, kad izvršitelji zakona nose uniforme koje asociraju na Gestapo. Rediteljka koristi taj efekat kao simbol za nemačka politička skretanja bilo kog tipa.

„Nisam ni u Beogradu bio „nacista“! Igrao sam vojnika Vermahta, prisilno mobilizovanog doktora Hubmajera. On je dobar čovek rodjen u krivo vreme i krivoj zemlji. Ali i on se slomi, jer zna da je kod povlačenja morao da zaustavi masakre nad civilima. Ćutao je, iako je po činu bio viši od izvršilaca. Nije nikoga ubio, no kao da jeste. Sjajna predstava. U vremenima kad se opet ratuje, treba nam više koprodukcija. To je ono što teatar može da učini za bolje razumevanje među narodima, da igra multijezičke predstave“, ističe Ješ.

Pored ljubavi i gubitka, krivica je verovatno najčešći motiv u književnosti. U svom poslednjem komadu za teatar, Horvat razlaže krivicu na sastavne delove da bi pokazao da je od krivice po zakonu gora krivica u duši. Tu se uvek sedi u samici.