SANU obeležio vek od rođenja akademika Antonija Isakovića

„Pisac mora da sumnja, ne sme da služi nijednoj ideologiji, ni režimu, izdavaču, pomodnom ukusu. On služi jedino jeziku na kom piše“, govorio je Antonije Isaković tvrdeći da pisac ima svoju njivu, na kojoj, u suštini, celog života piše jednu knjigu.

Svoju je započeo pričom Kašika i prvom zbirkom priča Velika deca. Usledile su Paprat i vatra, Prazni bregovi...

Pažnju kritike i čitalaca privukao je viđenjem Drugog svetskog rata, pre svega, drugačijim pristupom tadašnjim temama revolucije i vremenu posle nje, ali i brigom za obične ljude s tragičnim sudbinama.

„On je u srpsku pripovetku tog vremena uveo nešto što je veoma bitno za celokupnu noviju srpsku književnost. To je takozvani skaz, usmeno pripovedanje književnih junaka. Ono što je u njegovoj prozi takođe značajno to je ta sažetost pripovedanja, jedna vrsta eliptičnog kazivanja koje je na izvestan način i dokaz njegove umetnosti kao jednog vrhunskog osećanja za dobru izabranu reč, za njeno poetsko značenje i za ono što ta reč znači u širem kontekstu“, objasnio je dr Marko Nedić, književni kritičar.

Iako je bio majstor kratke priče pisao je i romane. Svakako nezaobilazan u Isakovićevom stvaralštvu je roman Tren.

„Jedan od zaista ključnih romana koji se bavi i problemom Golog otoka i uopšte onih događaja sredinom i u drugoj polovini 20. veka koji su odredili na izvestan način i sudbinu mnogih njegovih likova, a na neki način i njega samog kao autora“, navodi dr Nedić.

Sa 44 godine postao je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je sekretar Odeljenja jezika i književnosti i potpredsednik Akademije.

„Opšti utisak svih onih koji su pisali o Antoniju Isakoviću može da se svede na konstataciju, to je jedan istoričar književnosti rekao, da je bio uvek svoj“, kaže sekretar Odeljenja jezika i književnosti, Zlata Bojović.

 Mada se u poslednje vreme o knjigama Antonija Isakovića ređe govori, one su tumačene u srpskoj književnosti. Možda je za nove sudove potrebna nužna vremenska distanca. Jer Isakovićevo moderno stvaralaštvo obeležilo je drugu polovinu 20. i početak 21. veka, te poziva mladu književnu kritiku da mu se posveti.