Borini pozorišni dani: Kuda plovi ovaj svet?

Takmičarski program počinje sutra, a u konkurenciji za nagrade je šest predstava iz Beograda, Novog Sada i Subotice. Poslednjeg dana Festivala, 28. oktobra, u čast nagrađenih, Kraljevačko pozorište izvešće predstavu Crna ovca.

O nagradama će odlučivati stručni žiri u sastavu: Nataša Poplavska (predsednica žirija), rediteljka iz Skoplja, Borivoj Radaković, književnik iz Zagreba i Biljana Keskenović, glumica Narodnog pozorišta Sombor.

Selektor Borinih pozorišnih dana je, po treći put, Slobodan Savić, pozorišni kritičar RTS-a, autor i urednik TV serijala Čitanje pozorišta. Prema ocenama stručne javnosti, Savić je prošle godine uneo bitne promene u strukturu Borinih pozorišnih dana: pre svega visoke kriterijume u odabiru predstava, uvođenje nagrada i stručnog žirija (ove godine regionalni sastav) i novog vizuelnog identiteta, čime je visoko pozicionirao ovaj festival na mapi sličnih manifestacija u Srbiji.

Prenosimo njegovu eksplikaciju ovogodišnje selekcije, podnaslova i vizuelnog identiteta 42. Borinih pozorišnih dana:

U trenutku kada se na obzorju naše već dobrano upropašćene, iznurene i iznemogle planete Zemlje promolio zračak/tračak nade da pošast (kovid 19) koja je bez trunke baruta pokorila svet jenjava i posustaje, razgoropadila se nova, tragična nevolja za koju još nije, otkako je sveta i veka, izmišljena ni vakcina ni lek. Na obodu Evrope već mesecima bukti rat kome se ne nazire ni kraj ni ishod, uz velike vojne i civilne žrtve, najveće u Evropi od Drugog svetskog rata, uz strahovita razaranja infrastrukture, vojnih i civilnih objekata, dok desetine hiljada izbeglica grozničavo traži način da spase živu glavu. Više od tri decenije posle pada Berlinskog zida svet se ponovo, na još radikalniji način, podelio na Istok i Zapad, odnosno na Rusiju i NATO. Nekadašnja ideološka retorika uzela je najteže naoružanje kao glavni i jedini argument u svojim decenijskim geostrateškim i geopolitičkim prepucavanjima, nadgornjavanjima i nemilosrdnim obračunima za teritorije i resurse. Posle ekonomske i pandemijske krize, u kojoj se gubio i posao i život, rat odnosi hiljade žrtava, a Evropa je pred energetskom krizom neslućenih razmera. Svet je popucao po šavovima (čitaj granicama) i u potpunosti se atomizovao, a da najteže i najubojitije oružje još nije ni upotrebljeno.

Da li će se vojna intervencija Rusije, agresija na Ukrajinu iliti proksi rat NATO saveza, kako se već svo ovo ludilo određuje i objašnjava, pretvoriti u Treći svetski rat nuklearnim oružjem do istrebljenja i uništenja svega živog na Zemlji? Da li je nama poznati svet na početku svoga kraja? Da li ćemo kao civilizacija (kakav paradoksalan oksimoron!) nestati kao i tolike drevne civilizacije pre nas? Kuda plovi ovaj svet?

Nije na nama da nudimo gotove odgovore, ali jeste naša dužnost da postavljamo pitanja, otvoreno i bez ustezanja, kao što to odvajkada čini svako dobro, odgovorno pozorište koje, da se podsetimo, treba da bude svest i savest vremena i društva u kojem nastaje i za koje nastaje. Otuda i slogan ovogodišnjeg Festivala. U vremenu ni rata ni mira, jasan i nedvosmislen!

Svaka od odabranih predstava, na sebi svojstven način – koristeći različite pozorišne prakse, poetička i estetička iskustva savremenog pozorišta – postavlja i otvara čitav niz pitanja koja se tiču sveta, društva i vremena u kojem živimo.

Nakon što sam odgledao oko šezdeset predstava, našao sam se pred nekoliko dilema od kojih ću neke podeliti sa vama. Protekla pozorišna sezona bila je bledunjava, daleko od mojih estetičkih i pozorišnih svetonazora. I to nema ama baš nikakve veze s ekonomskom krizom, posledicama rada u uslovima pandemije, nego s krizom ideja, traljavom repertoarskom politikom itd. Ali, tako je kako je.

Ovogodišnja selekcija na najbolji mogući način miri zadati budžet, tehničke i organizacione mogućnosti Festivala, moje kritičarske kriterijume (glede tematike, estetike i poetike izabranih predstava), a sve u interesu publike.

Po mom dubokom uverenju, kao što rekoh, dobro i odgovorno pozorište treba oštro i bez kompromisa da ukaže na goruće probleme i traume vremena i društva u kojem nastaje i za koje nastaje, implicitno pre svega, ali i da ih – u prihvatljivim pozorišnim poetikama i praksama – relaksira u sofisticiranoj formi. Opet sam nastojao da pažljivim odabirom različitih predstava koje imaju sličan tematski korpus i po neki zajednički imenitelj, ali koriste različite pozorišne forme i prakse, ispričam zaokruženu priču i suočim publiku sa svim životnim iskušenjima, lepim i ružnim. Rečju, i uprkos svemu, nisam odustao od visokih standarda pozorišnog kritičara, nego sam nastojao da ih podelim i pomirim s publikom, ali bez ikakvog povlađivanja, nego s namerom da se uspostavi najmanja zajednička nit saglasja i razumevanja u različitosti.

Festivali treba i da obrazuju i da emancipuju publiku, a ne da budu tek vesela smotra nasumično izabranih predstava koje protutnje gradom u sedmici dana. Otuda verujem da će sve izabrane predstave, svaka na svoj način, izazivati različite emocije i afekte, ali i pročišćenje od istih, kako bi to rekao stari dobri Aristotel. Pažljivi gledalac će uočiti i to da je ovogodišnja selekcija, između ostalog, i neka vrsta kreativnog susreta tri savremene dramske spisateljice različitih generacija koje su se, svaka na svoj način, već potvrdile i večnih klasika čija su dela, kao što ćemo se još jednom uveriti, neprevaziđena i savremena. Najzad, ovogodišnja selekcija se jednim svojim tokom nadovezuje na prošlogodišnju kojom sam nastojao da kroz različite predstave – od klasika do savremenika, od Borisava Stankovića do Enesa Halilovića – osvetlim tematizaciju, estetizaciju i promišljanje muško-ženskih odnosa unutar i izvan braka, preispitivanje uloge porodice u društvu, kritičko-fenomenološko preispitivanje položaja žene (od Sofke do njene savremene posestrime po staradanju, „nečistoj krvi" i usudu Nejre), tematizovanje osnovnih osećanja ljubavi i empatije kao potisnutih, uniženih, zaboravljenih kategorija ljudskosti i čovečnosti, nadnetost nad smislom uboge ljudske egzistencije itd. To je ono pričanje priče o čemu sam već govorio.

Što se tiče dramaturgije Festivala, počinjemo predstavom Ko je ubio Dženis Džoplin?, spektakularnim pozorišnim rok koncertom, ali i istinskom dramom poznate rok heroine. Sledi sveže, savremeno čitanje naizgled prevaziđenog teksta Koste Trifkovića Izbiračica. Bezmalo isti ansambl, jedan od vodećih u zemlji, igra i predstavu Kus Petlić, koju odlikuju promišljena i zaokružena rediteljska i glumačka rešenja, što je ovoj predstavi donelo sve glavne nagrade na prošlogodišnjem Sterijinom pozorju. Predstava Rolerkoster na crnohumoran način otvara pitanja da li su vreme i svet u kojem živimo uistinu nalik đavoljem luna parku u kojem će roboti zameniti naše najbliže i najmilije? Nastavljamo dramatizacijom jednog od najznačajnijih romana svetske književnosti. Može li u ovom vremenu ni rata ni mira išta zvučati provokativnije i izazovnije od Tolstojevog Rata i mira na sceni, odnosno od Tolstojevih reči da Rusija mora ratovati da bi spasila Evropu? Pošto smo počeli svojevrsnim pozorišnim rok koncertom, završavamo takmičarsku selekciju svojevrsnom dramskom operom ili operskom dramom, predstavom Poslednje devojčice, apsolutnim pobednikom ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Tekstualni predložak inspirisan je stvarnim događajima na jednoj privatnoj klinici u Ukrajini, gde surogat majke rađaju bebe za bogatu klijentelu iz Severne Amerike i Evrope, a čiji se vlasnik žalio Vladi svoje zemlje da zbog pandemije i lokdauna ne može da isporuči „gotove proizvode“ (bebe!) naručiocima što negativno utiče na poslovanje i dalji tok proizvodnje!

Uistinu, kuda plovi ovaj naopaki, brutalni, zakrvljeni, neokapitalistički i neorobovlasnički svet kada se i novorođenčad tretiraju kao bilo koja roba?!