Frude Griten u „Danu kada je Nils Vik umro“ – Duž fjorda, kao toliko puta ranije

Iako naslov najavljuje kraj, smrt glavnog junaka, roman Dan kada je Nils Vik umro govori o životu. Autor se znalački literarno poigrao uspostavljajući obrnutu strukturu, umesto da radnju vodi ka smrti on od nje kreće, ona je polazište, ne i tema.

Svi prelomni i naizgled nevažni trenuci trajanja jednog čoveka, ljubav, bol, sreća, seta, prijateljstvo, vera i izneverena sreća ređaju se pred čitaocem.

Lađar...

A ko je Nils Vik, junak knjige? Običan, neobičan čovek, lađar koji prevozi putnike fjordom i vraća ih kući.

"Bio je čovek koji nije voleo promene, nije voleo nove stvari, nije znao šta bi radio s njima, voleo je ono što je uobičajeno i što se ponavlja, voleo je mala slova i obične dane."

Na poslednjem putovanju, kojim zatvara svoju životnu priču, simbolično ide ka otvorenom moru u susret supruzi, nezaboravnoj ljubavi, Marti.To je vrhunac nepretenciozno ispričane tople ljubavne istorije dvoje ljudi.

"Niko ko ima ljubav u životu ne zna koliko je teško biti bez nje i niko srećan ne može da razume koliko nesrećan drugi čovek može biti." Marta je najvažniji lik u mnoštvu koje se smenjuje donoseći sopstvene sudbine i sećanja na čoveka čiji deo života su činili.

Tako otkrivaju sloj po sloj Nilsovog bića, ali i sopstveni unutrašnji svet, kao i samog pripovedača.
Najvažniji likovi nisu ideološke ili simboličke figure, već obični ljudi, sa vrlinama i manama koje čine njihovu ljudskost.

To su članovi porodice, prijatelji iz mladosti, kolege, ali i ljudi koji su u junakov život ušli tek na trenutak, kratkim susretom "oni koje je prevozio, koji su sedeli u njegovoj kabini dok su pušili i ispijali kafu, koji su se živcirali oko političara, fudbalskih utakmica i komšija, zazirali od škole i poseta lekaru, radovali se venčanjima i izlascima u grad".

I Ja!

Ne, nema u tim odnosima patetične, zamršene drame, postoje samo nijanse.
Zašto je kraj dobar početak za pisanje o važnim temama? Zbog odnosa koji se preispituju i pitanja koja se, tek kada nekoga izgubimo, usuđujemo da postavimo. Zavirimo u sopstveno Ja!

Posebno je upečatljiv način na koji se u likovima prelama tema neizrečenog. Svi imaju nešto što su hteli da kažu Nilsu, a nisu stigli. U tim unutrašnjim monolozima, preispitivanjima sopstvene duše, otkrivaju se propuštene prilike, sitni egoizmi, stid, tragovi nežnosti.
Stil romana je intimistički, često kontemplativan. Kratke rečenice i jasne slike stvaraju osećaj da se krećemo pećinom nečije duše.

Autor pažljivo izdvaja detalje, slike: zvuk sata, svetlost ujutru koja prolazi kroz vrata, pokret ruke, sve je krcato simbolima, a istovremeno potpuno realno. Iako obično u dahu čitamo romane sa zapletom, evo dokaza da može i drugačije.

Ovde nema klasičnog zapleta, već se slaže mozaik sećanja. Nils Vik, iako fizički odsutan, postaje središte svih emocionalnih orbita. Pred nama je intimna hronika jednog života i studija o tome koliko uistinu malo znamo o ljudima koje smatramo bliskima.

Nečijim odlaskom odnosi se ne završavaju, samo se menjaju, ponekad, pokazuje nam Griten, čak i produbljuju.

Sa fjordova severa

Posebnost ovog romana čiji prevod na srpski potpisuje Igor Solunac jeste i u činjenici da veliku temu obrađuje koristeći male trenutke.

Podseća nas da ne postoji apsolutna sreća već postoje trenuci apsolutne sreće. Ali autor ne pretenduje da daje odgovore, već da nas usmeri na prava pitanja koja treba da postavimo sebi. Smrt jednog čoveka vodi nas životima drugih i naših, jer ćemo se prepoznati u mnogima sa fjordova severa.

Postoji nešto zjedničko: životi ljudi oko nas oblikuju naše živote iako smo toga retko svesni. Zato su važne ovakve knjige. To je prepoznao i nagradio žiri najprestižnijeg norveškog književnog priznanja "Brage".

I, najvažnije, podatak o prodaji autorskih prava pokazuje da ovu knjigu čita publika u 17 zemalja.