Cvet s prozirnim antenama i ljubičastim srcem od skaja – „Beti Blu“ Filipa Džijana

Atmosferu ćete lako dočarati ovih tropskih dana jer, verovali ili ne, roman u originalu nosi naslov 37,2 stepeni ujutru.  Uprkos letu tokom kojeg počinje priča, nije reč o toj vrsti vrućine. Prevodilac Novak Golubović opredelio se za filmsku verziju naslova – Beti Blu, po glavnoj junakinji romana.

Reč je o ljubavi i divljoj strasti na mnogo višoj temperaturi ili autor baš želi da pocrta tu tinjajuću koja sluti na bolest? Bezimeni su narator, odnosno glavni junak i mesta u kojima boravi sa devojkom, čije ime stoji u naslovu i smislu njegovog života. Beti je ime njegovog sveta. Bez nje on je majstor, koji obavlja sve fizičke poslove u bungalovima malog primorskog letovališta. Tako ga upoznajemo. Beži od ritma civilizacije, kreči, obavlja sitne vodoinstalaterske radove, uživa u suncu, miru, ponekom piću i hrani koju sprema.

I, evo nje! Beti, za njega najlepša devojka koju je ikada sreo, napušta posao konobarice zbog nedoličnog ponašanja šefa, doseljava se kod njega i upoznajemo njen prvi bes, koji je njeno drugo ime. Polako postaje jasan engleski naslov Beti Blu / Plava, u prenesenom značenju tužna. Neimenovani Pisac, honorarni vodoinstalater, kaže da mu je„zaličila na nekakav čudan cvet s prozirnim antenama i ljubičastim srcem od skaja".

Ritam njegovog života iz osnova se menja, civilizacijski nameti nisu ništa u odnosu na Beti. Svaka mala nepravda izaziva Betine velike osvete. Pali bungalove, posipa bojom automobile... Baca i kutije s njegovim stvarima, ali u jednoj od njih nalazi njegove sveske. Čita ih satima, a potom prekucava danima. Otkriva njegov talenat i obećavajući put s margine u pravi život. Odlaze kod njene sestre Lize.

Grozničavo iščekuje odgovore izdavača na poslate rukopise, a svaki negativan odgovor surovo kažnjava. Sve surovije. Ludilo raste, a s njim i napor glavnog junaka da je zaštiti. Želi da veruje da je normalna, želi sreću i duboko veruje u nju i ta borba između stvarnosti i želje između kojih je duboki ambis, toliko je ljudska da je razumete, njihovi ste saborci, neočekivano se poistovećujete sa njima na momente.

Kao što se on menja zbog nje: „...navikao sam na tu vrstu izmeštanja, iskliznuća s jednog nivoa svesti na drugi sa istom lakoćom kao list koji se spušta niz potok i koji lagano nastavlja svoj put posle vodopada od dvadeset metara." Pri tome Đijan im je podario jezik svakodnevice. Ne čitamo, pričamo sa njima. Galerija likova se širi. Svaki je na svoj način autentičan, a njihovi postupci ih čine realističnim. U središtu je, naravno Beti. Njen put od male osvetnice do neverovatne autodestruktivnosti moćne su spisateljske slike.

Činjenica da je naratorov roman pred nama znak je da je uspeo. Da je Beti u nečemu uspela. Živi kao junakinja romana i njegova lična. On često postavi dva mala tanjira na sto ili čašu viška. Kako da zaboravite nekog koga toliko volite!?

„Prava ljubavna priča se nikada ne završava. Nije toliko jednostavna kao ostale glupe pričice. Treba da očekuješ da poletiš malo više, da ti mozak bude lagan kao pero... "

Tako romani kao i junaci postaju večni, kultni.