Novembarska preispitivanja u „Modroj krvi“ Jurija Bujde i u romanu Filipa Grujića „I onda opet, iz početka“

Na medicinskoj skali ja sam nedefinisan – I onda opet, iz početka Filipa Grujića

Milenijalci su porasli do književnih junaka i odličnih književnika. Pojavili su se na svetskoj sceni, a evo ih i kod nas.

I onda opet, iz početka stiže pred čitaoce s odrednicom „prvi pravi, ozbiljan milenijalski roman u srpskoj književnosti“. Opravdava epitet svaki red knjige Filipa Grujića (1995), pisca i dramaturga kojem je ovo već treći roman.

Glavni junak slavi 29. rođendan na stranicama romana. Slavlje, okupljeni, pokloni… sve je tu da ukratko odslika portret slavljenika. Priznaje da mu ne deluje da je iskoristio dvadesete kako treba.

„Sa dvadeset devet godina Dejvid Bouvi je već objavio svoj album Young Americans, Mikelanđelo je oslikao Sikstinsku kapelu, Aleksandar Veliki je pokorio svet – od Himalaja do Jonskog mora. Šta ja radim u životu?“

Ukratko, piše, uči decu tenisu, ništa za socijalno, zdravstveno, za sigurnost. Zaljubljuje se, raskida, plaši se veze, plaši se samoće, priznaje usamljenost, uz to plaši se i letenja, manjka hlada, smrti…

Strah je limiter na brzinomeru njegovog života. Roditelji su se razveli kad je bio sasvim mali, a onda su nastavili da se razvode pa se porodični album napunio slikama očuha i maćeha, a roman živopisnim likovima. Filip Grujić je majstor slikanja likova. Dijalozi su savršeni, duhoviti, bolni, svakidašnji i posebni, načas kao da slušate nekog svog, a onda samo iz ove priče.

Devojke, drugari, preci, svi imaju status junaka; „nisam Dovlatov, da pustim svoje junake da dođu i prođu, iako je činjenica da ništa drugo i ne rade osim što dolaze i odlaze ali ja sam sentimentalan“.

Rođen je u vreme rata, „u vreme lake smrti“. Devedesete. To je ono što daje pečat našim milenijalcima. Koliki je njegov put od pojedinačnog do univerzalnog, do pravog predstavnika generacije? Kratak.

„Kad bih pokušao da opišem sebe, niti sam srećan niti nesrećan, pomalo sam ogorčen, pomalo besan, često uzbuđen oko stvari kojima ne znam razlog… ali na medicinskoj skali, ja sam nedefinisan.“ A, kada su na okupu svi drugari to je celovita slika generacije. „Pavle neopterećen obrascima, Ivan, gej, koji žarko želi u Švedsku kod partnera ali onda na scenu stupa priča zemlje, pasoši, vize… hteo je da uđe kao čovek, završio je u ćeliji. Sve voli i sve mrzi u Evropi.“

Grujić toliko voli svoje junake da nalazi opravdanja za sitne izdaje, zatvaranje očiju pred njima, traženje sigurnosti po svaku cenu… Priče o precima prerastaju u slike generacije rođene početkom prošlog veka, potom one koja je gradila puteve i pruge na omladinskim akcijama, pa vršnjaka roditelja. Najstroži je prema sebi (svom glavnom liku).

Autoironija, duhovitost, promišljanja o sreći, prijateljstvu, životu, prošlosti, odanosti, odrastanju, navikama, smrti, sve to čini ovaj roman.

Svako poglavlje nova epizoda, krcata komičnim detaljima, poput one o bratu koji je s pet godina sebi nadenuo ime Danda pa onda i prezime Milanda, a na pitanje šta će biti kad poraste odlučno odgovorio: Kad porastem biću spomenik.

Andrej, glavni junak, prebrzo je prešao svojih 29, činilo mu se da je taj utisak nazreo u pogledu oca – u ratovima, inflacijama, traženju poslova. Ono što nije mogao da vidi, a mučilo ga je: „Da li je očekivao ovakvog sina? Da li je očekivao nešto sasvim drugo, nešto bliže, nešto više, nešto privrženije? (...) Verovatno je moglo bolje, ali ko je spreman da to prizna?“

Zapravo, sve je tako jednostavno: „Nastavljaš pravo i u nekom trenutku, negde i s nekim, stižeš kući. Izuvaš se i pereš ruke. Umivaš lice. Vreme je za spavanje. I onda opet, iz početka.“

„Hodočašće“ sa ocem na Ostrog, pa u postojbinu, Hercegovinu, „brda koja je otac video pre dvadeset devet godina i planirao toliko toga, postala su samo obrisi.
Postala su sećanja.
Postala su priča.“

Postala su sjajan roman.

Svako majstorstvo ledi krv u žilama – Modra krv Jurija Bujde u prevodu Mirjane Grbić

Bila je Ida obeležena ili „izabrana“ još kada je došla na svet. Ljubičasti beleg na grudima i sama je doživljavala na različite načine. Mnogo kasnije još jednom je obeležena, ožiljkom na licu. Doživela je saobraćajnu nesreću. Potom su se nizali ožiljci na duši. Bila je rođena da bude glumica, uspela je da ostvari san, zablistala je i ugasila se s 19 godina.

Lice koje je i posle operacija „podsećalo na razbijen tanjir“ odvojilo ju je od velike publike i na kraju je igrala samo za jednog gledaoca, dečaka Petka. On nam priča njen život.

„Ja sam za nju bio i ushićeni student s galerije, i general koji se dosađuje u loži, i dama što plače u parteru… Njoj nije bio toliko potreban sagovornik, koliko slušalac, gledalac, i tu sam joj ja bio dobrodošao, dečak spreman da saoseća sa svim tim Elektrama i Alimenama…“ Sve sanjane uloge odigrala je pred njim.

Ida Zmojro, sa stranica knjige ruskog pisca Jurija Bujde, u stvarnosti je sovjetska glumica Valentina Karavajeva, proslavljena četrdesetih godina prošlog veka kao Mašenjka u filmu sovjetskog reditelja Julija Rajzmana i Nina Zarečna iz Galeba na pozorišnim daskama. Onda je jedan put drumom prekinuo glumački.

„Nije imala jednostavan, običan život već mnogo života nimalo jednostavnih i običnih. Glumac nije svet, on je ukrštanje svetova.“

„U žilama pravog umetnika, bez obzira na to da li je reč o piscu, dželatu ili stolaru, neizostavno mora da postoji makar kap ledene modre krvi. Modra krv, to je majstorstvo, to je uzdržanost, to je račun, to je ono što prisiljava umetnika da kritički pogleda na svoje delo… A modra krv – hladna krv, nije samo dar, nego i prokletstvo… zato što toute maitrise jette le froid, svako majstorstvo ledi krv u žilama.“

Prvi „glumački zadatak“, uloga golubice u pogrebnoj povorci bio je krah. Na kraju je u školi plesa spremala devojčice za tu ulogu. One su bile simbol nade u vaskrsenje na sahranama, „ponekad jedinom pozorišnom činu u kome svaki čovek učestvuje“.

Zaljubljivala se, udavala, ali po sopstvenom priznanju nikada nije naučila da voli. Svaki muškarac, život s njim, je uzbudljiva priča. Zbog udaje za stranca, grofa od Hartforda, čak i kada ga je napustila, bio joj je zabranjen povratak u Moskvu. Proterana je u gradić Čudov, kao što je u stvarnosti Karavejeva svoj život nastavila u Višnjem Voločeku.

Pisac je svoj Čudov naselio čudesnim likovima, Baba bundom, Kobilicom... ispunio nesvakidašnjim zdanjima. Ida živi u zgradi koja se zove Afrika. U njene zidove ugrađen je časovnik koji niko ne može da pronađe. Detalje iz prošlosti grada junakinja priča dečaku.

Bujda ukršta elemente dve velike književnosti uz koje smo postajali ozbiljni čitaoci – magijski realizam latinoameričkog proznog buma koji je uzdrmao svet šezdesetih godina prošlog veka i opise i metafore kakve smo podvlačili u delima ruskih klasika. Noć je kod njega „bespolna“ i „miriše na ribizle”, „oblaci mračni biblijski“, „zloba hladna arktička“, „život kipi“ a „srce ne izdržava prazninu života“. Sve je zaokružio nečim samo svojim, jednostavnim, jasnim, preciznim izrazom, na koji je svakako uticao poziv novinara.

Ovo je jedan od romana koji se ne ispušta iz ruku ali i ne čita u dahu jer ste stalno u dijalogu sa junacima, potvrđujete, negirate, prepoznajete situacije i karaktere.

Da li ćete na kraju i vi kao meštani Čudova sklopiti istu slagalicu lika junakinje? Oni su kao rezultat „dobijali jedno te isto: usamljena, nadmena čudakinja, koja je bila bogata i slavna, a onda postala siromašna i ništavna“. Ja sam dobila drugačiji rezultat.

Za roman Modra krv Jurij Bujda je u Rusiji dobio Nagradu čitalaca.