Knjige za septembar: Begbedeova „Brana na Atlantiku” i Gospodinovljevo „Vremensko sklonište”

Ljubav kao jedino utočište – Brana na Atlantiku Frederika Begbedea, u prevodu Novaka Golubovića

Čim otvorite knjigu, eto iznenađenja: Između rečenica preskočeni redovi. Begbede smatra da rečenica gubi privlačnost kada je utopljena u masu stranica koja se crni od slova.

Prostore između njih upoređuje s ramom oko slike koji im daje veličanstvenost. „Izolovana na stranici moja rečenica se šepuri kao lutka u izlogu.”

Kakva osnovana neskromnost velikog pisca!

U prvom delu on je stvarno „rečeničar”. Potvrđuje da je svaka rečenica „prozor u svet” a „svaka knjiga vitraž kroz koji pokušavamo da vidimo nešto drugo”.

Ovde vidimo svet kraja 20. i početka 21. veka. Analizira tri generacije: „oslobođene bumere”, kojima pripadaju njegovi roditelji, svoju „oštećenu generaciju X”, „prezaštićene milenijalce”, u koje spadaju njegova deca.

Svaka rečenica je aforizam. Ako krenete da podvlačite podvući ćete sve.

Ko voli radnju, nesputanu čitalačku znatiželju po sistemu „šta će biti posle?”, uživaće od drugog dela. Autor je roman podelio na četiri knjige.

U drugoj knjizi priča svoj uzbudljivi život. Obeležile su ga dve činjenice: buržoasko poreklo i razvod roditelja.

Majka je ostavila oca, potom i niz drugih muškaraca, pa je za njega očinska figura predstavljala „panel očeve”, kao izvrnuti harem, a porodica komplet lego kocki. Likove je nanizao kako to samo Begbede ume. Živopisno, uverljivo.

Sledi slika osamdesetih godina koje su mu poslužile kao sentimentalno vaspitanje, donele neizmerne zanose i patnje. Žurke u Parizu, Sen Tropeu, Ibisi (nije Ibica, kako se ovde govori, mada je prema pravilima transkripcije u PP: Ibiza) ludi maskenbali u Veneciji. Koliko ludo je bilo najbolje svedoči podatak da mu je drago što u to vreme nije bilo Instagrama da to zabeleži.

Malo ćete zavideti, malo prezirati, ali tu je uvek njegova autoironija da ga opravda i potvrdi kao sjajnog pisca. I kada kaže kako je zadužio svoju zemlju. Naime, kada je prestao da bude oglašivač postao je kolumnista levičar koga je objavljivao izdavač desničar, a završio kao hroničar desničar koji govori na levičarskom radiju.

„To je bio moj doprinos istoriji Francuske, naime moju zemlju su plašili komunistima od 1945. do 1981. godine, a zatim, sve do sada porodicom Le Pen.”

Glavnu ulogu u romanu poverio je pisac prijatelju, bivšem stilisti i biznismenu. Benoa Barterot je borac protiv slabosti savremenog čoveka. Napustio je Pariz. Sada je Don Kihot u šarenim gaćama. Vetrenjače je zamenio talasima Atlantika. Na špicu Kap Fereta bori se za prirodu protiv njene osvete čoveku. Istovaruje hiljade tona šuta u more boreći se protiv porasta nivoa vode. "Benoina priča je naša priča". Podigao je branu na Atlantiku koja je ušla u naslov knjige.

Četvrta knjiga je rasplet, srećan čudesan obrt u doba korone. „Neuspeh usamljenosti.” Svideće vam se.

Ljubav je jedino utočište, poručuje pisac. Prava je i kada ne izgovorimo „volim te”. I ovo je pravi veliki roman o našem dobu, društvu, politici, ekologiji, iako je naizgled priča o dva umorna bonvivana…

Zato volimo Begbedea.

Bekstvo od sadašnjosti – Vremensko sklonište Georgija Gospodinova, u prevodu Jasmine Jovanović

Evo novog dela za čuveni niz „morate da pročitate pre nego što umrete”.

Georgi Gospodinov je novi klasik našeg doba. Ko nije zapamtio njegovo ime kada je objavio prethodna dva romana sada će ga sigurno urezati u pamćenje, posle dva prestižna priznanja Strega i Buker.

Nagrađeno Vremensko sklonište utočište je njegovih junaka i čitalaca od vremena i u vremenu.

Glavni junak, zagonetni Gaustin otvara „kliniku za prošlost” u kojoj leče obolele od Alchajmerove bolesti. Za projekat je odabrao Švajcarsku. Zašto?

Zbog „sentimenta prema Čarobnom bregu” i zato što je reč o „zemlji bez vremena koja se i kroz burni dvadeseti vek provukla bez osobenih znakova”. Idealno mesto da se u njoj nastane burne lokalne prošlosti.

Svaki sprat oživljava određenu deceniju i vraća pacijente u prošlost, u vreme kada su se osećali najbezbednije.

Prvo šezdesete: čiviluk s klupom za cipele, jambolije, pravo otkrovenje doba – tapete, pa unapređeni oblik – foto-tapet, fikusi, filadendroni, TV kutije, budilnik. E, tu počinje prava priča o istoriji! Od Mikija Mausa, koji se šepurio na zapadnim časovnicima. Šarenilo predmeta i života. Rebraste „toblerone” i farmerke za sliku dva sveta – izvan i iza Gvozdene zavese.

„Dečak koji nije on”, iz „zapadnog ogledala”, kaže narator, imao je kolekciju metalize automobila, a on je skupljao njihove sličice sa žvakaćih guma. Zapadni vršnjak imao je postere Brižit Bardo i Dilana, čitav album odrastanja, od Betmena i Supermena… On je imao Visockog… i tako redom, duhovito, ironično, slatko i gorko, bez patetike, majstor pripovedanja vodi kroz svaki sprat vremena, kroz svoj život i živote tolikih još. Paradigme vremena. Prisli, Gilespi, Sinatra na spratu pedesetih… Nižu se spratovi decenija, njihovi simboli – marke cigareta, muzika, časopisi… i ljudi od krvi, mesa i nepamćenja.

Dok Gaustin sakuplja delove izgubljenog pamćenja pacijenata, njegov pomoćnik, narator, alterego pisca, Bugarin rođen 1968. godine, od izlomljenih staklića ličnih sudbina pravi vitraž upečatljivih boja, sliku veka. Od komunizma preko Bregzita do rata u Ukrajini. Iako je naizgled priča o prošlosti ovo je vrhunski savremeni roman.

Fascinantna je priča o progonitelju i progonjenom. A. je jedini živi svedok života gospodina N. koji je izgubio pamćenje. Sreću se. I gle čuda, baš on vraća trenutke sreće čoveku koga je uhodio. Kakva priča!

Pacijent iz Rumunije, Mirča, seća se samo onog što mu se nije dogodilo, a o čemu je maštao. Nastavljao je da hoda ulicama koje je znao samo iz filmova, da visi do kasno po klubovima Grinič Vilidža…

Ponekad je baš zaborav terapija. Pacijentkinja koja ne podnosi blizinu tuša preživela je Holokaust.

Uspeh klinike privlači i zdrave. Svi bi po svoj delić prošlosti u nekoj od oživljenih decenija. Da pobegnu od sadašnjosti. "Alchajmer vilidž" se širi na gradove, zemlje. Ako je dobro svima što ne bi i političkim partijama. Promocija različitih decenija nacionalnih istorija širi se Evropom. O budućnosti prošlosti se odlučuje na referendumima. Skandinavija od svih srećnih perioda ne može da izabere najsrećniji, Rumunija je na dijametralno suprotnim mukama. Španiji je lako – otpiše čitav period pod Frankom.

I kada u rodnoj Bugarskoj pisac bude tumarao po tačkama svoje sentimentalne geografije – saplitaće se o istoriju. Od „moskviča” sa Staljinovom sličicom do osavremenjenog oblika: dilera prošlosti, Fejsbuk stranica koje otvara ključna reč „junaci”, a tako se zove i jedna partija.

Dokle sve ide?

Čitaćete. I kada vas uzdrma svest o sadašnjosti ovde je sklonište dobrom čitaocu.

Uživaće sve generacije čitalaca, recimo u šezdesetim, sedamdesetim… Oni koji su ih živeli i oni koji su o tome slušali. Ima toga za iskren i setan osmeh, zabrinutost, za tugu, ima humora, ironije, sarkazma, apsurda, ima priče…

Namrštiće vas samo pouka: Istorija se ponavlja.