Tri knjige za jul: „Paklena putarina” Vladimira Kopicla, „U leto” Karla Uvea Knausgora i „Kao i ljubav” Draga Jančara

Vesnin izbor koji je, ovoga puta, pao na trojicu autora: Kopicla, Jančara i Knausgora čitaocima Portala RTS-a izbija i poslednju sumnju (ili nadu?) da su posredi – „lake note“.

Kako je to napisala Vesna Jovanović „leto nije da se čita ‘nešto lako da se ubije vreme’, već da se ono ispuni“.

Tako i bira knjige za nas: „Da se nadoknadi propušteno u danima obaveza“.

Za jul nam predlaže tri romana: Paklenu putarinu Vladimira Kopicla, Kao i ljubav Draga Jančara i U leto Karla Uvea Knausgora. 

„Koferske situacije“ i hotel kao „tehnoimitacija doma“ u romanu Vladimira Kopicla Paklena putarina

Kada bi vam se na putovanjima dogodio samo deo onoga što je istrpeo K, glavni junak romana, verovatno biste zaplakali od muke. Zaplakaćete od smeha dok čitate o tome.

Duhovito, vešto, zavodljivo, neopterećujuće i neprimetno, dok vas zabavlja pričama, analiziraće globalne fenomene svekolikog sveta.

K je pisac. Da je reč o samom autoru sugeriše inicijal junaka, a potom i objašnjenje njegovog kolege kosookim saputnicama, da ime njegovog prijatelja označava želju za vladanjem – Vladimir.

Krenuo je sa kolegom Kokanom na kongres u Japan, putovanje dovoljno dugo da se priseća i sa čitaocima deli uspomene „na rane jade svoje globtroterski otkačene sudbine“.

Stale su tu „davne britanske peripetije, kao tada još mladog putnika i kulturalnog kembričkog namernika...“ Dogodovštine „kad se s veselim, prilično razbijenim lokalnim društvom iz San Dijega, bez ikakve kontrole na granici ka Meksiku, kolima odvezao u samo srce Tihuane u ludi provod, da bi ih sutradan, pri otrežnjujućem povratku iz Meksika, američki graničar na istom prelazu nenadano zaustavio. I za lokalce nema problema jer imaju američke pasoše, a njemu onaj fini čovek u uniformi kaže da posle jučerašnjeg izlaska iz SAD njegova viza više ne važi...“ Kako se izvukao?

A tek njujorška aerodromska epizoda! Potrajala je uz dugi niz živopisnih učesnika od kojih je očekivao pomoć da ne „luta kao duh iz boce i sa sve manje para u džepu“ između dva terminala pokušavajući da otputuje u LA. Sve zbog greške novosadskog službenika JAT-a koji je uz tvrdnju da ne treba doplata rezervisao sedište na znatno skupljem letu. Ipak, zaslužan je za ovu urnebesnu priču.

Sledi čitav moderni pikarski niz u kojem sa junakom prolazimo kroz vatru, vodu, zemlju i vazduh. Tako ga je sam grupisao. I sve to za vreme kongresnog putovanja u Japan.

Hotel je metafora vremena – „tehnoimitacija doma". Za primer majstoru pisanja dovoljna je „jedna svetiljka, tik nad njegovim jastukom. Neće, pa neće da se ugasi, koliko god on pritiskao dugmence. Reskirajući da napravi manji hotelski ispad doseti se da na daljinskom upravljaču nađe odeljak s baterijama, otvori ga i otud je izvadi.“ Ali tog odeljka, gle čuda, uopšte nema. I kreće u pohod na rešenje.

Lajtmotiv romana je simbol putovanja – kofer. Onaj izgubljeni kolege Kokana kome je K rastom sezao otprilike do ramena. A to postaje ključno u trenutku kada treba da obuče nešto iz njegovog prtljaga.

Izbor je sužen na gornji deo pidžame. „Kokan, zapravo, deluje kao prosečan ekscentrik u natprosečnom socijalno angažovanom filmu iz predvečerja rane postmoderne ere…“

„Gde ste pomodarci? Pa ti, Koki, kao Oskar Vajld, s pidžamom u podne!“ – komentarisao je makedonski kolega.

„I sijaset drugih negativnih koferskih situacija govorilo je u prilog K-ovoj anksioznosti povodom kofera“, piše Kopicl.

„Ili kad posle sumornog putničkog lomatanja konačno dospeš u ne mnogo bolji hotel… tvoj koferski zlotvor neće da se otključa. I onda se ponižavaš da ti u pomoć pošalju hotelskog majstora koji ne uradi ništa pametnije nego ti doslovno rasčereči taj izuzetni, vintidž prtljažni objekat… poslednji još upotrebljiv predmet iz porodične zaostavštine.“

Nije lako ni s ručnim prtljagom.

„Makazice i pastu za zube su mu oduzeli još na prvoj aerodromskoj kontroli, kao da baš njemu iz očiju viri namera da ubilačkim mlazom kalodonta kljuka pilota dok pasta ne počne da mu izlazi na uši. I da ga zatim kao lovac vuka, raspori makazicama i vrati pastu gde joj je mesto, u tubu, da tu nestrpljivo kunja sve do učešća u narednom terorističkom aktu.“

I konačno na cilju. Tokio.

„Kongresni susreti kultura nisu imuni na globalne političke tokove“, reći će. Kongres je prilika da se podsmehne pratećim pojavama takvih okupljanja i samoj suštini, na momente kvazikulturnom spektaklu, da opiše susrete kultura, radne obaveze, koktele, izlete „na marginama događanja“ visoke politike. Dakle, sledi priča u koju smo ga ispratili.

Roman za ljubitelje bedekera čak i za mesta „gde nikada neće stići“, za odmor, da ispuni dušu i um lekovitim humorom „armiranim“ dubokom analizom autora širokog obrazovanja, iskustva, vrhunskog spisateljskog umeća.

Uvek na dugim policama knjižara rado biram Kopicla, vlasnika duhovitih kovanica, hiperbola i savršenosti jednostavnog pripovedanja.

Žrtve rata i ljubavi – odbrana dostojanstva od životinjskog zaborava u Jančarovom romanu Kao i ljubav, prevod Ane Ristović 

„Ljubav pobeđuje sve. Osim rata. Rat pobeđuje sve, i one koji ratuju. I one koji samo čekaju da rat prođe.“

„Ako ljubavi nemam sam… šta? Ljubav je strašna. Ubija. Ljubav prema domovini? I ona. Ona još najviše.“

Između ta dva razmišljanja glavnog junaka smestio se čitav svet romana, najprevođenijeg savremenog slovenačkog pisca Draga Jančara, dobro poznatog našoj publici.

Ovo je velika priča o ljubavi: između dvoje ljudi i onoj – ljubavi prema domovini, ali u trenutku kada se ove ljubavi međusobno isključuju, jer je rat.

Pretposlednja je godina Drugog svetskog rata u Mariboru, Jančarovom rodnom gradu čiju ratnu prošlost oživljava.

Posle okupacije grad sa brojnom slovenačkom manjinom pripojen je Trećem rajhu. Menja se ime grada, imena ulica i ljudi. U središtu su životne priče tri glavna junaka. Dvoje upoznajemo na crno-beloj fotografiji koju je snimio nepoznati fotograf jednog ranog septembarskog dana. Onda je Jančar puni bojama, majstorski oživljava likove. Plava devojka u kariranoj suknji je Sonja. Ćerka lekara i sama studira medicinu na prestižnom univerzitetu u Gracu. Pred njom je naizgled svetla budućnost. U desnom uglu je muškarac okrenut leđima. Simbolično. U uniformi. Sonja ga prepoznaje.

Bio je Ludek, sada je Ludvig. Bio je štampar koji sastavlja slova za Marburger zeitung, u slobodno vreme igrao fudbal za Rapid i jedina ljubav su mu bile mamine palačinke, sada je SS oficir.

„U svom gradu ostvaruje stvar svog srca, stvar istorije i nove Evrope“, kaže. Jednom davno izvukao je devojčicu Sonju iz mokrog snega na skijanju. Sada je drugo vreme i drugi je čovek.

Hrabrost je prići mu i podsetiti ga na to. Sonja će rizikovati. Traži od njega da pomogne čoveku koga voli, Valentinu, zatočenom i mučenom u zatvoru Gestapoa.

U trenutku slabosti žestoki oficir pristaje da pomogne Sonji, odnosno njenom Valentinu. Ubrzo „ispravlja to“ – kažnjavajući je. Biće deportovana u logor.

Valentin je slobodan da nastavi borbu. Njen Tine „odlazi mokrom ulicom bez pozdrava i ona oseća da ga je spasla da bi otišao zauvek. Da li će biti tako? Pitaćete se na svakoj stranici.

Sve je na ispitu: dostojanstvo, odanost, hrabrost, dobrota, principi – čovek. Ljudi kakvi su nekada bili. Valentin, predani borac za slobodu slovenačkog naroda, kako je voleo da kaže, u pohorskim šumama, dok je primoran da dokazuje odanost Pokretu, a zatim i da ubija, seća se Sonje.

Između brutalnosti u ratnoj sadašnjosti, krivuda ljubavna priča iz prošlosti. Sećanja. Bio je inženjer geodezije, profesor u Ljubljani. Pisma puna stihova putovala su između Ljubljane i Graca.

Valentin će reći da je „nekada bio neko drugi, još davno, neki čovek tamo dole u gradu, čovek koji hoda ulicama, sedi u kafani i u fakultetskoj slušaonici, a sada je životinja bez sećanja koju više ne boli.“ Između sećanja na ljubavnu prošlost, večita preispitivanja: 

„Da li treba činiti zlo da bi pobedio zlo? Treba.“

Učinio je to za otadžbinu. I sam postaje heroj, pripašće mu slava i sve privilegije pobednika.

A Sonja? Čekaćemo je da nekim vozom stigne sa logorašima. Jedan pruski vojnik ispričaće nam njen život u logoru.

Umesto nje, koja nikada neće postaviti to pitanje, pitaćete se sve vreme dok čitate da li bi ponovila sve, da li biste i sami tako… Šta je žrtva, a šta čin ljubavi prema čoveku i domovini?

Uvek aktuelno. Ratovi nikako da ostanu zapakovani u udžbenicima istorije. Uvek se vraćaju u vesti dana. Ljudi su brojke i tek u ovakvim knjigama postaju bića. Dobijaju ime i prezime, izmišljeno da bi se ispričale stvarne sudbine. Ova knjiga podsetiće na to. Zato je važna i prijemčiva svim generacijama, a posebno će dirnuti one koji se sećaju davnog rata.

Za ovaj roman Drago Jančar je dobio Međunarodnu književnu nagradu Latisana. Stručni žiri u obrazloženju ističe „izuzetnu Jančarovu prozu“ koja čitaocima približava priču o ljubavi, mržnji i posledicama koje je rat ostavio na junake romana i njegov rodni Maribor. Još jedan razlog za preporuku.

Knausgorov putopis U leto – o „biću koje besmisleno trči“, prevod Radoša Kosovića

Kao u muzici i u književnosti smo dobili Četiri godišnja doba. Autor četvoroknjižja je švedski pisac Karl Uve Knausgor, koji je serijalom Moja borba postao literarna ikona naše epohe. Ovaj niz, mnogo manji po obimu, jednak je po kvalitetu.

U leto je prava knjiga za godišnje doba u koje smo zakoračili, ne zbog naslova, ni zato što je najvedrija, već zato što podstiče da uočite lepote naizgled beznačajnih sitnica, prskalica, osa, bubamara, travnjaka, a sve vode u sećanja na letovanja detinjstva ili prosto čine sadašnji trenutak posebnim.

Maštovita mešavina žanrova ima okvir epistolarnog romana. Autor piše pisma svojoj najmlađoj ćerki. Njene sintagme mogle bi da uđu u neki duhoviti Dečji rečnik pojmova i izraza. Piščevi dijalozi sa njenim bratom i sestrama otkrivaju nam nežnog oca. Jer ovo jeste i autobiografija. Ali ne može se tek tako kod Knausgora preći preko tog pojma.

Pisac više vrednuje poetsku istinu od istine stvarnosti: „Iako je sve što trenutno pišem autobiografsko, i na ovaj ili onaj način se odnosi na moj život, sam život je ipak nešto sasvim drugo. … Moguće je ispričati lično proživljenu priču, a da se ne pruži lična verzija te priče, tako što težište neće biti na jastvu, već na samim doživljajima, što možda zvuči kao cepidlačenje ali nije, razlika je velika… Poetska istina je, ako ne veća, onda svakako važnija od istine stvarnosti.“

Knausgorova dela prevedena su na više od dvadeset jezika pa je putovao na susrete sa čitaocima širom sveta. Zato je ovo i svojevrstan putopis od ostrvceta Ještadholmena u Trumejskom moreuzu gde je kao dete išao na izlete i izgradio čitavu filozofiju o njegovoj sudbini, do Rija, Bafala…

Eseji o simbolima leta su pravo remek delo. Ose!? Da li ste ikada pomislili da osinjak uporedite s grčkim polisom? „Svaki grad je autonoman, ali u svima se govori istim jezikom.“

E, sad, „ne treba očekivati Heraklita ili Sofokla osinjeg sveta, no upravo ta razlika, između njihove sofisticirane društvene mašinerije i njihove velike intelektualne ograničenosti, čini ose toliko zanimljivim“. To je tek deo priče o njima zbog koje ćete ih posmatrati drugačije ovog leta i nasmešiti se kada vam dođu na ivicu čaše.

A tek roštilj! Miris, zvuci koji ga prate, zveckanje pribora, povici… simbol starih i novih letovanja.

„Ta jamica za spremanje hrane je primitivan izum, rešetka iznad nje takođe. Da, pored elegantnih flaša maslinovog ulja i lepih vinskih čaša, roštilj izgleda kao nešto iz doba krede… A zato i roštiljamo, jer tako možemo da provirimo u uslove i dubinu postojanja, koji se otvaraju usred bašte.“

Ribizle, komarci, dečja igrališta, puževi, bicikli, leptiri sve je drugačije kada vam „protumači" duhovito ali duboko istinito Knausgor. Ipak na vrhu moje liste je priča o mikseru.

Na šta liči mikser? Pitaće vas autor i ponuditi niz rešenja. Ali u velikom finalu stiže do zanimljive životne jednačine današnjice.

„Pošto sada možemo prepustiti vodi da nam umuti šlag, uglju da nam opere zube, benzinu da nas odnese nekud, vetru da nam opere veš, i reakcijama u atomskom jezgru da nam usisaju kuću, znači da mi štedimo svoje pokrete, ali ta ušteđena snaga ne čini nas jačim, naprotiv, postajemo sve slabiji i deblji, a da bismo to nadomestili, uveče izlazimo iz kuće i trčimo ulicama u jednom sasvim besciljnom rasipanju energije, koja samo curi iz nas ne koristeći nikome i ničemu… I to je sama kruna naših uspeha, ono što čoveka čini najsuverenijim od svih životinja: bićem koje besmisleno trči.“

Najlepše je kada smisleno provodimo vreme. Leto nije da se čita „nešto lako da se ubije vreme“ već da se ono ispuni. Da se nadoknadi propušteno u danima obaveza. Tako biram knjige. I što je zanimljivo dela ovog velikana našeg vremena, za razliku od njegovih slavnih prethodnika mogu da preporučim i onima koji su poslednju knjigu pročitali u okviru školske lektire. To savršenstvo jednostavnosti razumljivo je širokoj publici.

Ovaj Knausgorov „dnevnik malih porodičnih događaja“ ima moć da promeni, ulepša, oplemeni naše dnevnike leta.