Читај ми!

Овог месеца читамо: Михајла Пантића, Миљенка Јерговића и Мохамеда Мбугара Сара

Од јуна, Интернет портал РТС-а за љубитеље добре књиге покреће нову рубрику „Овог месеца читамо...“ у којој ћемо обавештавати читаоце о актуелним књигама у српској, регионалној и светској књижевности. Препоруку за добру литературу поверили смо Весни Јовановић, дугогодишњој новинарки и уредници културе Информативног програма РТС-а.

Овог месеца читамо: Михајла Пантића, Миљенка Јерговића и Мохамеда Мбугара Сара Овог месеца читамо: Михајла Пантића, Миљенка Јерговића и Мохамеда Мбугара Сара

У хиперпродукцији штампаних ствари, у мору светлуцаво дизајнираних корица по књижарама, не можемо лако наћи књигу за коју поуздано знамо да нам неће узалуд одузети драгоцено време.

Данас, кад значај књижевних награда не допире до читалаца као некад, а књижевна критика практично више не постоји, свима нам је потребан путоказ за добру књигу.

Ова рубрика ће бити мали допринос томе. Читаоци Интернет портала РТС-а ће сваког месеца моћи да се информишу о три књиге из српске, регионалне и светске књижевности које би ваљало да имамо на уму кад следећи пут будемо имали прилику за читање.

За јун, Весна Јовановић предлаже нам књигу прича „Ниједна од седам“ Михајла Пантића, роман „Селидба“ Миљенка Јерговића те роман сенегалског писца Мохамеда Мбугара Сара „Најскровитији спомен људи“.

Људождерске љубави и хумор Михајла Пантића – збирка прича „Ниједна од седам“

Да ли сте се икада запитали колико има врста љубави? Михајло Пантић их је пребројао и записао у књизи: "љубав са препрекама, љубав на први поглед, љубав по сваку цену, љубав из преображене антипатије или пријатељства, фатална љубав, забрањена љубав, љубав из случајног сусрета".

Али, пошто његове приче нису ни о једној од њих, збирку прича је назвао "Ниједна од седам".

У ствари, могла би бити осма, она која није могла да буде. Као, рецимо, Тамарина и Михаилова, "од оних парова што се траже целога живота, да се никада не нађу... љубав која је нарочит облик људождерства, добровољно давање крви и енергије".

Ко ће први рећи "збогом"?

То је и љубав Давида и Весне, с "безболном пожудом" и лаким растанком, или његова са Јелисаветом, женом закинутом за сопствену љубавну причу. Мирослав је "био болестан од Невене", "нека врста прожетости"...

Али "свака љубав и јесте другом необјашњива", пише Пантић. Иванина и Матијина је, опет, без сценарија који би послужио макар за петпарачки филм. Он је одлучио да оде, он је решио да се врати али...

Писац је остао одан судбинама људи из новобеоградских блокова, свакодневици, карактеристичним параболама.

Све јунаке повезује душа од финог штофа, без синтетике, напућених усана, ботоксиране стварности. И сви згађени светом прелазе доњу црту, силазе у подземље живота, постају људи с маргине. Одлазе и у свет, али не одмичу далеко.

Рецимо, у Барселони седеће у балканској кантини. Не може се побећи од себе. Зато и када се врате наиђу, гле чуда, баш на исте себе.

Циклус прича о Цибулки, с правом назван романом, о бившем је боксеру који је "каријеру" започео већ у школи с једином тројком из физичког (остало су јединице), корак даље прави као ситни криминалац, па постаје шампион у испијању пива, а за пуну слику, за коју је Пантић мајстор, чињеница да боце отвара зубима, па остаје без њих.

Али воли... мачке и Рушку.

Да ли ће га љубав спасити или згађеност светом уништити? Неће вам писац дозволити да оставите читање за касније.

„Приче из свих џепова“ заправо су о поцепаним џеповима душе, с модрицама од љубави, свакодневице, скрајнутости. Поново сусрећемо све јунаке.

Другачији језички ток, прича „Пре времена чуда“ дугује Пекићу, омаж је његовој књижевности али и пут до ширег временског опсега прича. Могло би стајати у поднаслову "Уместо поговора".

Иако бујица мрака навире из душа јунака маргине и љубави осуђених на нетрајање, међу овим корицама и те како живи добра доза пантићевског хумора, још један разлог због којег волимо његово име на насловној страни књига.

Ментално мапирање и оловна ДНК Миљенка Јерговића у роману „Селидба“

Када би ствари могле да причају! Колико пута сам то помислила загледана у безначајну ситницу или вредан примерак. У књизи Миљенка Јерговића „проговорили“ су ормарићи, писма, слике, фиоке, бележнице... Обично најдубљи утисак на читаоце оставе дела у којима се „пронађу“.

На мене је књига оставила утисак иако је у њој све супротно мојим навикама. Лако се одричем ствари... Завршавају у разнобојним уличним пласичним кантама.

Јерговић је од стварчица у дому свог одрастања, на сарајевском Сепетаревцу, направио књижевни музеј. Роман, причу о себи, родбини, пријатељима, бившој земљи, историји. Сарајеву се враћа из Загреба, после мајчине смрти.

Шта све писцу може да открије један смеђи новчаник? Рецимо лоз који пре неколико деценија није донео добитак, али добија вредност у његовој причи.

Колико историје је стало у једну партијску књижицу, промену имена улица, изгледу једне зграде, писмима са свих страна некадашњих Сарајлија.

У нереду бившег дома налазио је „више метафоричних значења него што би их прича могла поднијети. Све је одједном дјеловало као неки натегнути претјерани концепт амбициозног концептуалног умјетника који би да се бави распадом Југославије и падом комунизма“.

Јерговић се бави пре свега наследством које носи „двије колективне обитељске трауме, два ментално-емоционална комплекса, страх од сиромаштва и бескућништва и куферашки осјећај посвемашњег неприпадања“.

И наизглед заборављени улазе у заоставштину. Вечно млади, страдали ујак Младен „једна од фигура моје самоће“.

Иако је Нона све учинила да избрише материјалне успомене на свог прворођенца којег је убио каснолетњи метак у Другом светском рату, „Младен је наставио да живи у страховима и емоционалним пустошењима у неспособности оне која ме је родила да ми буде мајка, а онда и мојој неспремности да икад било коме будем отац“.

Колико топлине сећања изрони из ситнице - потраге за пупчаном врпцом чуваној у гази - толико и готово бруталних сећања. Колико искрености, колико обрта! Ружичаста кутијица у којој је мајка чувала зубну протезу је „умјетни фрагмент осмијеха, уграђен у израз лица... Старица, вјештица на умору из дјечје бајке“.

Грубости упућене њој, износи на папир надајући се да ће се ослободити туге. Али, подсећа и на оне тренутке који наизглед немају потенцијал за памћење, а памтимо их „... чинио сам толико тога што послије више нисам могао исправити, гледао у разочаране очи оних који су ме вољели, и већину тога сам позаборављао, или су моја сјећања хладна...“

Али знате шта и данас има форму „гризодушја“? То што је једног давног летњег дана мучио једног мрава.

Велики писац од портрета појединца, случаја, направи велику историјску слику, каже велику истину.

„Наше приватне породичне несреће, али и несрећа заједнице која је од 1991. задобивала свој крвави облик; да би се данас трансформирала у својеврсну мистику мржње и мрзитељског порицања другог и друкчијег; можда су могле бити избјегнуте да је сватко имао право на слободно и гласно исповиједање своје несреће и туге.“

„Из нереда који је мени остао да га сређујем рађа се смисао. Рађа се кич њезина (мајчиног) живота, кич Југославије.

Сентиментална, животна, материјална заоставштина породица Стублерових и Рејцових слила се у дом на Сепетаровцу, а онда - у овај роман.

Још једна пишчева „ментална мапа, оловни ДНК, отисак прста...“ Велики романи се враћају.

Непристојна књижевност Мохамеда Мбугара Сара у роману "Најскровитији спомен људи" (Превод Горан Костровић)

Баш како је записано у наслову: најскровитији спомен људи. Оно што у сећању кријемо и од себе, чега се стидимо или боли да признамо да постоји. Рецимо мржња према брату близанцу, што руши теорије о подразумеваној неизмерној љубави, оцу због одсуства емоција, мајци.

"Мало је писаца који су остали верни мржњи према својим родитељима ....На крају се увек појави мало љубави, мало нежности које ублаже искрени замах њиховог сентимемнта. Каква штета! Живот им пружа ненадани поклон а они све упрскају идиотском сентименталношћу".

О свему томе пише аутор. Али рећи ће вам "велика књига нема тему и ни о чему не говори, она само жели нешто да искаже да разоткрије али то само је већ све..."

И јесте све. Аутобиографија тридесетдвогодишњег сенегалског писца у Паризу, али и прича о круговима афричких писаца у Француској, својеврсном "гету".

Подсећа да је критика о његовом првом делу објављена у Ле Монду, само у издању за Африку. Ово је и прича о трновитом успону сваког писца, нашим животима смештеним у једно "можда", о случајностима. "Случај је тек судбина која нам је била непозната, судбина исписана невидљивим мастилом."

То доказује његов пут ка списатељском Олимпу.

Као његов јунак, заправо алтер его, млади сенегалски писац - Диегане Латир Фаие, открива култну књигу објављену 1938. године, коју је сада готово немогуће пронаћи "Лавиринт нечовечног". И креће путем њеног аутора Т. Ц. Елимана, који је мистериозно нестао после оптужби да је његово дело плагијат. То је срушило репутацију мезимца предратног књижевног Париза названог „црни Рембо“.

А "његова књига је у исти мах била црква и арена (...) прво аутентично ремек дело једног црнца из црне Африке који се осмелио и описао лудило и лепоту свог континента".

"И није ли читава историја књижевности плагирање навелико? Шта би био Монтењ да није било Плутарха? Шта Лафонтен без Езопа?", пита се сенегалски писац.

У чудесној случајности, кратком еротском тренутку, он ће књигу добити од сенегалске књижевнице Сиге Д. Прави почетак узбудљиве потраге. Као детективски роман. Љубавне приче, путопис ...

Од савременог Париза, Амстердама преко послератне Аргентине до родног Сенегала. Ерупција нарације као да је "1001 ноћ" само се наратори смењу: приче Мајке паук, њеног оца, хаићанске песникиње, све дотичу из приче претходника.

Пут и кроз епохе, од колонијалистичке атмосфере тридесетих у Француској до побуне поводом самоубиства девојке у Дакару. Колико свет функционише по истом механизму!

„Самоубиство Фатиме Диоп дало је, како у медијима тако и на друштвеним мрежама, савршен пример на који начин људска осећања, покренута истим догађајем, могу да буду једнако насилна и контрадикторна, не само од особе до особе већ и у једној истој особи." Сценарио сте већ видели овде, негде, свугде... Камере, изјаве полтичара, повод демонстрација, сукоба...

Само породица је желела да остане нетакнута у патњи. Девојка је сахрањена у кругу најуже родбине јер "скромност је мртвима једина раскош".

Смењују се епохе, и књижевни жанрови: дневник, документи, одломци из штампе, интервјуи, елементи фантастике, политике, хумора... А потрага за Елиманом траје.

Само његов лик је све јаснији, писац, пријатељ познатих, радо виђен у високим круговима, заводник... Хоће ли га главни јунак наћи? Открићу вам само да је потрага узбудљива до краја. И роман величанствен. И не помишљајте да кажете: "Звезда је рођена!" То му је омражени стереотип.

"Велика дела нас осиромаше. Осећамо се огољени, али обогаћени захваљујући одузетом". Богатији смо за ово дело. Дуго ћете читати сваки ред јер ће вас терати на размишљање и подвлачићете редове и редове. Велике мисли о малим стварима живота једноставно речене... "непристојна књижевност, као одговор, као проблем, као вера, као понос, као живот".

Најмлађи Гонкуров добитник, први подсахарски Африканац који ју је добио, Мохамед Мбугар Сар.

субота, 15. јун 2024.
26° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије