Grejson Peri: Demokratija ima loš ukus

Od trenutka kada su likovni umetnici, krajem 19. veka, okrenuli leđa imperativu podražavanja i opisivanja prirode i stvarnosti, između publike i njih počinju da se nižu nesporazumi.

Intenzitet nerazumevanja dodatno je zakomplikovan 1917. godine, kada je Marsel Dišan u galeriju uneo pisoar, naslovio ga „Fontana“, potpisao ga pseudonimom, i proglasio ga umetničkim delom.

Tada je granica između umetničkog i neumentičkog, umetnika i neumetnika snažno i trajno poljuljana.

Godine 2000. grupa eksperata za umetnost upravo je Dišana proglasila najuticajnijim umetnikom 20. veka.

Negde početkom 20. veka Pikaso je rekao „Sva deca su umetnici. Problem je kako da to i ostanu“.

Sredinom šezdesetih godina slavni Jozef Bojs u jednoj privatnoj galeriji u Diseldorfu izveo je legendarni performans „Kako objasniti slike mrtvom zecu?“.

Svoj monolog o značenju izloženih umetničkih dela Bojs je tada, u praznoj galeriji, podelio sa mrtvim zecom.

Krajem šezdesetih godina 20. veka Endi Vorhol, prorok kulture spektakla i rijalitija, obznanio je kako će u budućnosti svako imati svojih 15 minuta slave. Možda i apokrifna, ova misao i dalje jeste jedna od najcitiranijih krilatica.

Sredinom sedamdesetih godina 20. veka beogradski konceptualni umetnik Dragoljub Raša Todosijević započeo je seriju performansa "Was ist Kunst?" (Šta je umetnost?).

Performans koji je izveo 1978. godine, zabeležen video-kamerom, gde on agresivnim tonom islednika, šamarajući vlastitu ženu, ponavlja "Was ist kunst?!", danas je deo kolekcije Muzeja Tejt Modern u Londonu.

Već smo duboko zagazili u 21. vek, a šira publika, ali i sami umetnici i kritika, i dalje, još intenzivnije nego na početku 20. veka, su zapitani – šta je umetnost?

Pa dobro, šta je umetnost? 

Knjiga Igra za galeriju koju je 2014, godine napisao Britanac Grejson Peri, a koju je na naš jezik nedavno preveo Miodrag Marković a objavio Službeni glasnik, svojim podnaslovom objašnjava osnovnu piščevu nameru: „Kako pomoći savremenoj umetnosti u njenoj borbi da bude bolje shvaćena“.

Grejson Peri, jedan od najslavnijih britanskih vizuelnih umetnika, koji je izlagao širom sveta i dobio prestižnu Tarnerovu nagradu 2003. godine, postao je poznat po svojim neobičnim i smelim ostvarenjima u keramici, kao i nošenju ženske odeće i korišćenju alter-ega sa imenom Kler.

„Moj posao jeste da uočavam stvari koje drugi ne uočavaju“, glasi jezgrovita definicija onoga, što po mišljenju Grejsona Perija, umetnik treba da radi.

Ovdašnjoj publici Peri je poznat zahvaljujući provokativnoj izložbi tapiserija Taština malih razlika, predstavljenoj 2017. godine u muzejima savremene umetnosti u Novom Sadu i Banja Luci. 

Integralni deo ove postavke čini serijal od tri emisije u produkciji Bi-Bi-Si-ja, Neukus ni slučajno sa Grejsonom Perijem, koji je tada emitovan na RTS-u.

Reč je o, kako se smatra, jednom od najubedljivijih ogleda o ukusu skorijeg datuma, čiji je autor upravo Peri. 

Fasciniran fenomenom ukusa, pitajući se zbog čega ljudi kupuju to što kupuju, oblače to što oblače, i šta oni zapravo žele da saopšte o sebi praveći takve izbore, on na uzbudljiv, zabavan i jedinstven način istražuje ukus radničke, srednje i visoke klase u Britaniji.

Upravo ovo umetničko istraživanje pružilo je mnoštvo odgovora na pitanje šta jeste ukus.

Umetnost i tradicija zgražavanja 

U knjizi Igra za galeriju Peri, između ostalog, istražuje i ukus, ali pre svega, on se pita šta je umetnost, koja je uloga umetnika u savremenom svetu, na koji je način moguće vrednovati umetnička ostvarenja savremenih umetnika, i na koji način ona mogu i treba da komuniciraju sa publikom.

„Na dirljiv i duhovit način Grejson Peri demitologizuje savremenu umetnost“, zabeležila je Melani Rid u londonskom Tajmsu.

U ovoj knjizi, koja sadrži i mnoštvo crteža i grafikona kojim Grejson ilustruje i potkrepljuje svoje izlaganje, on teži da razreši decenijski neporazum i nerazumevanje između publike i sveta savremenog stvaralaštva.

Kao visokokvalifikovani insajder, on umetničkom svetu upućuje žestoke kritike, ali se isto toliko žestoko bori i da taj svet, ukoliko za to postoji osnova, bude shvaćen i prihvaćen.

On na zabavan, jezgrovit i duhovit način, nepretenciozno iznoseći brojne polemične teze, raskrinkava svet umetnosti, ali ga istovremeno brani i tumači, kroz sve to diskretno provlaćeći autobiografsku nit. 

Grejson Peri piše o lepoti, kriterijumima tržišta, mahinacijama, ulozi kolekcionara i trgovaca, sajmovima umetnosti, publici, kustosima, objašnjava filtere kroz koje delo mora da prođe kako bi steklo kanonski status.

On razmatra ozbiljnost i neozbiljnost, ironiju, art snobizam, popularnost, populizam, tradiciju zgražavanja publike nasiljem, i još štošta što čini savremenu umetničku scenu.

Peri ističe da je umetnost kakvom je mi danas shvatamo nastala negde oko 1400, kako je utvrdio istoričar umetnosti Hans Belting.

No, Peri konstatuje kako mu je „krivo što je umetnički projekat danas postao sinonim za bezvredni, neuki amaterizam“.

Kritičan je i prema savremenoj demokratiji, jedno poglavlje knjige naslovljava Demokratija ima loš ukus, gde tvrdi da „u celini gledano, demokratija je prilično konzervativna, pa zahteva vizuelnu lepotu i estetiku“.

„Iskrenost je možda najšokantnija taktika koja preostaje današnjim umetnicima. A šokantna svojstva nekog dela nisu formalne, već političke ili društvene prirode“, smatra Peri.

Po strukturi i sadržaju posebno je zanimljivo poglavlje Omeđivanje koje Peri objašnjava podnaslovom: „Šta se ubraja u umetnost? Premda živimo u eri kada sve može biti umetnost, ne ispunjavaju sva dela preduslove za tako nešto“.

On kaže: „Nalazimo se u postistorijskoj fazi umetnosti, u fazi gde sve može da prođe. Ipak, još postoje granice kada je reč o onome šta može, a šta ne može proći kao umetnost; te granice su samo postale poroznije i zamagljenije.(...) Mislim da su granice danas prevashodno sociološke, plemenske, filozofske, pa možda i finansijske prirode“.

Testovi za utvrđivanje razlike između umetnosti i smeća 

Svoje razmišljanja u poglavlju Omeđivanje Peri završava „šetnjom duž međa umetnosti“ u sklopu koje je „smislio nekoliko malih testova koji će pomoći da ustanovite gledate li neko umetničko delo ili običnu gomilu smeća“. 

Peri tu preuzima ulogu vodiča, profesora, koji sa bičem u ruci, opominje kad se u šetnji po teritoriji umetnosti stigne do važnih znakova:

„Prvi znak na mom putu duž granica: da li je delo izloženo u galeriji ili na bilo koji način smešteno u umetnički kontekst?“.

„Drugi znak: da li je delo samo dosadna varijacija nekog drugog?“.

„Treći: da li je delo napravio umetnik?“. 

Zatim: „Fotografija. Vrlo sporno“, pa „Test ograničenja tiraža“, pa „Test skupih tašni i hipstera“, „Test kontejnera za đubre“... da bi na kraju ovih „Klak-testova“ stigli do: „Ovo je, dakle, sledeći znak – test kompjuterske umetnosti“. 

Ovaj deo Peri počinje ovako: 

„Zatražio sam od svog prijatelja Čarlija Gira, profesora teorije i istorije medija na Univerzitetu u Lankasteru, da mi objasni kako ću znati da upravo posmatram neki primer veb-umetnosti, a ne samo zanimljivi veb-sajt. Rekao mi je: 'Znaćeš da je u pitanju umetnost, a ne samo zanimljivi veb-sajt, kada ti prikuje pažnju kao neki pornić, a pritom isključi mogućnost konzumacije ili svršavanja'“.

„I tako umetnost danas kaska za tehnologijom, umesto da joj prednjači; umetnost se bori da ne zaostane“, tvrdi Peri, „Tehnologija je po mnogo čemu avangardnija od umetnosti“.

„Ne verujem da još postoji neka avangarda. Postoji samo mnoštvo lokacija širom sveta gde se na različitim nivoima i na različitim mestima koriste različita sredstva eksperimentisanja, a mi živimo u tom globalizovanom, pluralističkom svetu umetnosti u kojem se obrće gomila para, i taj je svet raznolik koliko i mi sami.

Veći deo toga je smeće, ali tako je bilo uvek, a ponešto od toga je krajnje čudesno.

Ali ako već jesmo u finalnom stadijumu umetnosti, želeo bih da završim u nešto vedrijem duhu, citirajući filozofa umetnosti Artura K. Dantoa. On je rekao: 'Ako je doba manifesta u političkom smislu išlo pod ruku s etničkim čišćenjem, onda nam ovo doba pluralizma nudi uzor tolerantne multikulturalnosti'.

Zar ne bi bilo lepo poverovati da je pluralistički svet umetnosti današnjice vesnik takvih političkih promena?“, zaključuje Peri.