Bucatijeva „Tatarska pustinja“ i smisao čekanja

Na apsurd su se u pripovetkama naročito, nadovezali i nadrealizam, fantastika, kao i alegorija i groteska i postali ključne odrednice njegovog prepoznatljivog stila. Dino Bucati je celog života je za sebe (poput Markesa) tvrdio da je novinar. 

Radni vek je proveo u najpoznatijim italijanskim novinama, Korijere dela sera, jedno vreme i kao specijalni izveštač i ratni dopisnik iz Afrike tokom Drugog svetskog rata. Iako njegov roman Tatarska pustinja, koji je nastajao u praskozorje rata i bio objavljen 1940, iako govori o vojsci i iščekivanju rata, delo je koje daleko nadilazi svaku dnevnu politiku ili istorijski dokumentarizam i sa realitetom se susreće tek na metafizičkom nivou.

Roman počinje jednostavnom rečenicom da je mladi Đovani Drogo, unapređen u potporučnika, dobio svoju prvu prekomandu i krenuo u tvrđavu Bastijani i da je taj dan početak njegovog pravog života za koji se školovao. Za tvrđavu će se ispostaviti da se nalazi mnogo dalje od grada, na obodu Tatarske pustinje, potpuno pustog kamenog prostranstva gde samo priča govori da su tu nekada davno bili Tatari.

Mesto pri prvom susretu izneverava sva očekivanja mladog potporučnika, te on isprva želi da se vrati nazad. U tome ga niko ne sprečava, čak mu se nude rešenja kako bi to mogao učiniti. Bucati vešto uvodi čitaoca u atmosferu jeze i neizvesnosti već na prvim stranama romana dovodeći svog junaka u ambijent De Kirikove ispražnjenosti, u surovu prirodu planine na severu i kamenite pustinje čiju granicu brani ogromna oronula tvrđava. Anksioznost se pojačava apsurdnom situacijom kada Đovani Drogo donosi odluku da ostane u ovom po svemu neprivlačnom mestu iako ga na to niko ne prisiljava.

Bucati sa Kafkom i Beketom deli atmosferu neizvesnosti, kao i atemporalnost i nepostojanje bilo kakvih jasnih toponimskih, istorijskih ili nacionalnih odrednica što sve doprinosi metafizičkoj dimenziji narativa. Međutim, odsustvo više sile kao uzroka stradanja junaka, delimično ukida neka od mogućih poređenja sa Kafkom ili Beketom jer Bucatijev junak, Đovani Drogo, sam donosi odluke, bez ikakvih pritisaka više instance kao što je to kod Kafke slučaj, i bez ikakvog vidokruga prisustva (odnosno odsustva) više sile, kao kod Beketa.

Nepostojanje samostalnosti 

Apsurd se ovde prepoznaje i u koliziji dva moguća aspekta čovekovog bitisanja - samostalnosti i odlučnosti. Jedan od zakonodavnosti vojničkog poziva leži i u nepostojanju mogućnosti da se donose sopstvene odluke i Bucati donekle ironično analizira osećanje sigurnosti koje njegovi junaci pronalaze u nepostojanju samostalnosti. Sigurnost proizlazi iz pravila da se naredbe nadređenih moraju slediti doslovno i da se doneseni propisi i dnevna rutina moraju bespogovorno poštovati.

Glavnom junaku će tako biti ponuđeno da samostalno donese odluku samo jednom, na samom početku romana, kada će i njegova odluka da ostane umesto da se vrati u grad, postati fatalna.Nada i vera da je uvek moguće promeniti početnu odluku i napustiti tvrđavu, posle izvesnog perioda će neprimetno sasvim iščileti i potporučnik Drogo će zarobljen sopstvenim nedelanjem u čekanju, izgubiti svaki pojam o vremenu.

Svakodnevno ponavljanje dnevne rutine, u ovom slučaju vojničke, nagriza i obesmišljava i sam pojam vremena i glavni junak će se naći između dve apsurdne vremenske tačke - osećanja da vreme uopšte ne protiče zbog rutinskog ponavljanja istovetnih dana koji se ni po čemu ne razlikuju i iščekivanja da se dogodi nešto što će dati smisao njegovom postojanju i vojničkom pozivu, iščekivanju napada nepostojećeg neprijatelja ili barem incidenta na granici.

Mnogi su tumači Bucatijevog romana primetili da Tatarska pustinja korespondira sa čuvenom Kavafijevom pesmom, Iščekujući varvare (koja će kasnije biti inspiracija i nobelovcu Dž.M.Kuciju za roman Čekajući varvare). Dva puta će Bucati u romanu nagovestiti mogućnost da odista neki nepoznati neprijatelj stiže iz daljine, ali će se u magli on i izgubiti i pretvoriti u iluziju na ivici fatamorgane.

Motiv čekanja da stignu neki fiktivni varvari i započne rat koji će potporučniku Drogu doneti slavu, unapređenje, odnosno sam smisao njegovog postojanja i smisao vojničkog poziva uopšte, ostaje u romanu onaj zamajac koji opravdava samo postojanje i u isto vreme on obesmišljava sve aspekte postojanja.

To što se ništa ne događa, bilo zbog zabluda, uverenja da ništa izvan ponuđenog i ne postoji, bilo iz straha da neka gora sudbina čeka ili zbog iluzija da najbolje tek sledi, a ponajviše iz nemoći da se sopstveni život uzme u svoje ruke, apsurdno je i svakodnevno u isto vreme.

Roman Tatarska pustinja se može, dakle, čitati i kao apostrofa jednoj velikoj temi - temi čekanja da život izađe iz rutine i izolacije i započne, temi koja je ovde dosegla razmere metafore bezdelatnog života u kome je osećaj bezbednosti duboko skriven i zamaskiran iluzijom žrtvovanja za neki viši smisao. Zvuči poznato?