Da li je čekanje ženama sudbina

Karlos Arničes je kod nas slabo poznat dramski pisac, iako je u istoriji španskog pozorišta ostavio dubok trag svojim popularnim, muzičkim, grotesknim komadima. Njegova dela su posebno privukla pažnju kada je Lorka tridesetih godina istakao vrednosti Arničesove snažne poezije u dramskom pismu, kao i izuzetnu maštovitost njegovih zapleta.

Lorka se takođe u pozorišnim tekstovima, bavio sudbinama žena koje odbijaju da se ponašaju prema društvenim očekivanjima, što je u osnovi drame Gospođica iz Treveleza. Lorkina Dona Rosita (1935) je jasna dvojnica gospođice iz Treveleza, tragikomična usedelica koja trune, beznadežno čekajući ljubav muškarca koga voli, a koji ne dolazi.

Arničes je pripovest o gospođici iz Treveleza, koja postaje predmet šale grupe okrutnih muškaraca, zbog njene neudatosti u tridesetim godinama, oblikovao kroz osobeni žanr groteskne tragedije, koja je između smešne tragedije i tužne farse. U izuzetnom Bardemovom filmu Glavna ulica koji je dostupan na Jutjubu, bitno je zadržana ta oštra Arničesova tragikomičnost, kao i upadljiva maštovitost detalja koju je Lorka istakao.

Sam početak filma to pokazuje, kada grupa obešenjaka šalje pogrebnike i mrtvački sanduk u stan urednika i bibliotekara (Rene Blankar). On je, međutim, živ da življi ne može biti, pa ga u sledećem prizoru gledamo kako besno baca sanduk koji se na ulici lomi u paramparčad, dok iznenađeni pogrebnici beže glavom bez obzira. Ova grupa šaljivdžija iz dosade zatim prelazi na drugu žrtvu, neudatu Izabelu (Betsi Bler) koju u šali zavodi Huan (Hoze Suares), ubeđujući je da će se oženiti njome.

Tridesetpetogodišnja Izabela se zaljubljuje, odvodeći radnju na tragičan put koji otkriva dubinski nepravedan položaj žena u patrijarhalnoj provincijskoj sredini. Takođe, Izabelin usud postaje reprezentativan isečak iz društva zasnovanog na pretvaranjima, što u jednoj sceni naročito ističe pisac Federiko (Iv Masar) koji otkriva istinu Izabeli, tvrdeći da je sve laž. Njena iluzija o pronađenoj sreći se razbija u paramparčad, kao i lažni mrtvački sanduk na početku filma.

Skrhana Izabela ipak mora da ide dalje, da sačeka da oluja prođe, kako pokazuje poslednja scena filma. Ona je zatvorena u svom domu, gleda setno kroz prozor na Glavnu ulicu, vireći bojažljivo kroz zavesu, dok kiša sumorno pada. Čekanje da život počne postaje metafora života žene u nemilosrdnom svetu. Tu misao je ranije prepoznala još jedna junakinja filma, prostitutka Tonija (Dora Dol), koja se takođe zaljubila u protuvu Huana, zaključujući: „Žene mogu samo da čekaju“. No, u tom čekanju je itekako moguće osmisliti izbore sopstvenog oslobađanja.