„Druga strana nade", poslednji film Akija Kaurismakija

Kaurismaki je publiku osvojio filmovima „Lenjingradski kauboji idu u Ameriku" (1989), „Devojka iz fabrike šibica" (1990), „Čovek iz prošlosti" (2002), „Svetlo u sumraku" (2006), i drugima.

Kao i prethodne, i njegov poslednji film definiše specifična atmosfera, veoma ekscentrični likovi, tragikomične situacije natopljene poezijom, ali i apsurdom.

Beketova ideja da ništa nije smešnije od nesreće, izražena u drami „Kraj igre", može se smatrati kredom Kaurismakijevih filmova. Jer, dok se batrgaju u lancima nevolja, likovi kroz njih prolaze sa neugroženim apsurdnim optimizmom, nemaju sumnju u neophodnost nastavka puta, uprkos surovostima koje ih sapliću.

To je svakako slučaj sa protagonistom filma „Druga strana nade", Kaledom Alijem (Šervan Haji), izbeglicom iz Sirije koji spletom začudnih, neverovatnih, nesrećno-srećnih okolnosti, stiže brodom u Helsinki.

Film počinje paralelnim pripovedanjem dva toka radnje. Kaled je nosilac prvog, u potrazi je za azilom u Finskoj, kao i za svojom sestrom Mirijam (Niroz Haji), koja je nestala na njihovom dugačkom, mučnom, izbgegličkom putu iz Sirije. Glavni akter drugog toka je Valdemar (Sakari Kuosmanen), putujući trgovac koji ostavlja ženu i ulazi u novi biznis, postaje vlasnik restorana, nakon što dobija ogroman novac na kocki.

Ova dva odvojena toka se slivaju u jedan negde na sredini filma, kada Kaled odlučuje da se nastani kod kontejnera Valdemarovog restorana, nakon što je pobegao od deportacije, jer mu finske vlasti nisu odobrile azil.

Valdemar ga zatim zapošljava u restoranu, i radnja filma nastavlja jedinstvenim tokom, krcatim nepredvidivim događajima. Oni sa jedne strane otkrivaju užase društvenih nepravdi (odbijanje azila Kaledu u jeku rata u njegovom rodnom gradu), razorno ljudsko zlo (maltretiranje Kaleda od strane neonaicsta), ali i zadivljujuće činove dobročinstva, ljubaznosti stranaca, koji ulivaju nadu, tipičnu za Kaurismakijevu poetiku.

I ovaj njegov film, kao i prethodne, karakteriše naglašeno prisustvo živopisnih muzičara, uglavnom osobenih starijih izvođača koji sviraju kantri-rok-bluz, prostirući svoju dušu pred publikom, u pabovima, na ulici, u restoranu. Njihove pesme sažimaju fizička i emotivna stanja likova, pružaju prostor simboličke zaštite i utehe, osećanje pripadnosti, ključno važno u Kaledovom usamljeničkom životu.

Muzičari se smenjuju, ali smisao ostaje sličan, igra se mora nastaviti, u inat brojnim preprekama. U tom pogledu je tipična prelomna scena, kada Kaled beži iz izbegličkog azila i stiže u klub gde bend „Dumari ja spuget" ima koncert.

Dok pevač Tuomari Nurmio peva: „Igram, ili umirem... Oni koji se plaše, ne igraju", Kaled se opire napadu neonacista, dokazujući da se iz svake beznadežne situacije može izaći samo nastavljanjem igre. Odustajanja nema, jer se svaki sumrak završava svitanjem.