"Ljudski tok", intimno putovanje dokumentom o migrantima

Faktografija je u ovom ostvarenju predočena kroz impresivno estetsko sito Vejveja. Njegovi kadrovi vode u više od dvadeset zemalja,na čijim granicama ljudi koji su napustili svoju domovinu traže privremeno utočište. 

Jednako je potresna i slika onih koji su napustili svoje domove i sada lutaju po zabitima sopstvene zemlje.

Ljudski tok je zasnovan na umetnikovom iskustvu neke vrste izgnanstva. Kineska kulturna revolucija zatiče ga kao dečaka. Bio je prinuđen da sa porodicom napusti dom u Pekingu.

Mnogo godina kasnije, na odmoru u Grčkoj, bio je svedok iskrcavanja migranata na obalu ostrva Lezbos. Kadrovi koje je tada snimio telefonom postaće deo filma, koji odlučuje da snimi nakon ovog događaja. Vejvej pronalazi mnogobrojne podudarnosti između nehumanih uslova u jednom od kineskih kampova, koje pamti iz perioda mladosti, i onih sa kojima se suočavaju ljudi širom planete, prinuđeni da napuste svoje domove.

Ljudski tok zato je za njega i svojevrsno intimno putovanje, njegov pokušaj razumevanja pozicije humanosti u današnjem vremenu: „Film je snimljen sa dubokom verom u vrednost ljudskih prava. U vremenu nesigurnosti potrebno nam je više tolerancije, saosećanja i poverenja jednih u druge, budući da smo svi jedno. U suprotnom, čovečanstvo će biti suočeno sa još većim krizama".

Upravo se u ovoj rečenici ogledaju dve osnovne premise ka kojima vode svi prikazi ljudskih sudbina, razgovori sa stručnjacima i kadrovi kapmova sadržani u filmu. Aj Vejvej akcentuje ljudska prava i slobode, sa jedne, i misao da ljudi treba da budu solidarni, sa druge strane.

Ljudski tok obiluje kadrovima izbegličkih kampova u kojima su ograničena ljudska prava i u kojima nema uslova za dostojanstven život.

Svet nije bio spreman

U fokusu priče o globalnoj krizi je i globalni odgovor. Aj Vejvej ističe značaj zajedničke odgovornosti. Paralelno uz prikaz odsustva pomoći razvijenih zemalja svedoci smo slika zatvaranja granica.

Kadrovima ljudi u njima nepoznatom okruženju, u zemljama čije jezike ne poznaju, koji se pitaju gde će se njihov put završiti i da li i njih očekuje gubitak najbližih,oslikana je konstatacija koja sa svakom krizom, pa i ovom u kojoj se trenutno nalazimo, dobija svoju potvrdu - svet ni na jednom nivou, ekonomskom, političkom, civilizacijskom, humanom, nije bio spreman.

Aj Vejvej dovodi u pitanje konvencije kreirane sa ciljem zaštite izbeglica. U razgovoru sa funkcionerima Ujedinjenih nacija, diplomatama, aktivistima organizacija za zaštitu ljudskih prava, umetnik akcentuje činjenicu da politike i strategije u praksi nisu uspele da zaštite one zbog kojih su inicijalno kreirane (poput onih sadržanih u Konvenciji o statusu izbeglica iz 1951. godine).

Među mnogobrojnim kontradiktornostima, vidljivim u ovoj krizi, umetnik dovodi u pitanje i zvaničnu definiciju izbeglištva koju su formulisale Ujedinjene nacije, po kojoj ovaj pojam podrazumeva one koji su prisiljeni da napuste domovinu, uglavnom zbog nasilnih sukoba i progona, jer u trenutku nastanka konvencija nije bila usmerena ka potencijalnoj globalnoj migraciji.

Umetnički osvrt na predočene činjenice (slično onoj da svet od perioda Drugog svetskog rata nije bio suočen sa ovakvim dometima izbegličke krize) očitava se kroz citate pesnika iz celog sveta. Upravo je ova sposobnost, objedinjavanje poražavajuće faktografije i umetničkog viđenja krize, ono što Vejveja čini izuzetnim pripovedačem.

Vapaj za altruizmom

Njegovo umetničko istraživanje fokusirano je na uticaj globalne krize na pojedinca. U slikama mase on akcentuje individue. U kadru čoveka koji hoda do improvizovanog groblja, na kojem su sahranjeni njegovi najbliži, oslikan je vapaj za altruizmom.

Nakon skoro dva i po sata, u koje umetnik upisuje sudbine napuštenih i izgubljenih ljudi, pred gledaocem je jasna poruka da bi ova kriza, kao i mnoge druge, bila rešena kada bismo shvatili da se radi o svima nama.

Potpuno nepristrasno, bez namere za pronalaženjem pojedinačnih krivaca, on postavlja pitanje da li je zaista moguće da je planeta postala premala za sve nas i da li je takvom čine upravo oni koji razmišljaju na ovaj način?Sam film nedvosmisleno upućuje na dva rešenja krize: izgraditi branu koja bi zaustavilatok na njegovom izvoru, ali dugoročno ne bi okončala ili ublažila krizu, a mogla bi da intenzivira posledice, ili pronaći put kojim bi tok potrage za sigurnošću i skloništem mogao da se nastavi.

Očevicima svih globalnih kriza postavlja isto pitanje koje će, po svemu sudeći, obeležiti ovaj vek: Da li ćemo živeti u društvu straha i udaljavanja od drugih ili ćemo krenuti putem slobode i uvažavanja humanosti?