Samoizolacija je jedan od načina da se ne bude povređen i da se drugi ne povrede

Kao fenomenološki kuriozitet bi se mogao posmatrati podatak da je u 2019. godini objavljeno čak četiri zapažena romana – Marko Tomaš, Nemoj me buditi, Igor Marojević, Roman o pijanstvima, Milica Vučković, Boldvin, Nenad Racković, Biblija – sa temom zavisnosti – uglavnom od alkohola, mada glavnim junacima tih romana ni druga opijatska sredstva nisu nepoznata.

Od četiri romana čiji junaci svoje slamke spasa nalaze u zavisnostima, dva romana su komponovana kao dnevnici iz perioda lečenja, Boldvin i Biblija, dok druga dva takođe imaju ispovedni ton i formu autofikcije odnosno privida da se radi o autobiografskoj prozi.

Dok se roman formira od niza pseudo-izveštaja iz psihijatrijske ordinacije, lik pacijenta Rackovića će se negde u prvoj trećini knjige ispovediti – „Bio sam pet godina u samoizolaciji“.

Onaj ko je roman Biblija, Nenada Rackovića pročitao do ove tačke, već zna da pacijent nije do terapije stigao usled posledica samoizolacije, iako će se to danas, nakon kolektivnog iskustva samoizolacije, učiniti ne samo mogućim, već i sasvim izvesnim. Zapravo, potpuno suprotno – u izolaciju je pobegao u momentu kada je svet postao previše bolan, kada je borba za sopstveno mesto u njemu postala previše surova. Jedan od načina da se to prevaziđe bio je beg u alkoholizam. Kao i svaka zavisnost i ova je takođe vrsta izolacije, barijere, stvaranja distance ili podizanje zida između suviše nepodnošljive realnosti i sopstvenog bića.

Fizička samoizolacija, potpuna nemogućnost da se sa drugim ljudskim bićima stupi u kontakt je faza koja dolazi kao naredna, između pokušaja da se utapanjem u alkoholu čovek sakrije od sopstvenog tereta i spase, i odlaska na psihoterapiju gde će neko drugi pokušati da osobu spase, ovoga puta od same sebe.

Biblija takođe prati ovu razvojnu liniju iako se period lečenja sagledava iz vizure zabeležaka sa psihoterapije, izolacija glavnog junaka je simptom, a njegov postepeni povratak porodici i komunikaciji, znakovi su ozdravljenja.

Tomašev junak u romanu Nemoj me buditi je sasvim suprotno, neprestano u pokretu, ali se kreće uglavnom sasvim usamljenički prostorima sopstvene sobe, nalazi se u kabini svog auta ili u hotelskoj sobi, šeta prirodom daleko od ljudi. On jasno kaže – „Nisam imao nikakvog dodira sa čovečanstvom i to me je smirivalo“.

Od ovih slika naglašene potrebe za usamljenošću i socijalnom distancom odudra jedino junak Romana o pijanstvima, ali je njegova komunikacija sa ljudima toliko konfliktna, naslina i destruktivna da se stiče utisak kako je i ova komunikacija zapravo nesvesno podrivana i stoga nemoguća. Pokušaj da se život nastavi kroz socijalne susrete ili ljubavne veze, svaki put se završava za Marojevićevog junaka u borbi, sudaru ili agresiji koja ukazuje na nemoć da se ostvari bilo kakav istinski kontakt.

Svaki od romana gotovo faktografski dokumentuje nemoć junaka da se suprotstavi poroku, beležeći dane i noći samozavaravanja da je u pitanju snaga pojedinca da se nosi sa životnim okolnostima koje ga lome, od neodobravanje društva i okoline, do samoponižavanja i očajničke potrebe da se pregura makar još jedan dan, da bi se stiglo u krajnju, autodestruktivnu fazu samoponištavanja.

Istorija književnosti je do sada varirala temu alkoholizma na brojne načine – od starogrčkog modela gde su iz ritualnih proslava u čast Dionisa i vina proizašle dramske forme, preko Rableovog Gargantue i Pantagruela gde se takođe slavi život, do Bukovskog čiji se mačo junak dosledno mitologizuje i u kasnijoj književnosti 20. veka, da bi se u 21. veku otkrila nemila slika i razlika između (poetske) opijenosti i (realizma) opijanja, između ostalog i u tek nedavno prepoznatoj i nagrađivanoj prozi Lusije Berlin.

Kao svojevrsni uvod u današnje stanje prinudne samoizolacije, junaci pomenutih romana sami pod pritiskom lične drame kreću put samoizolacije i u tom smislu postaje jasnije zašto se domaći pisci uklapaju u savremenu priču o nagomilanim problemima koji se ne razrešavaju, o otrovanosti svetom koja se pokušava izlečiti sopstvenom intoksikacijom.

Sve dok se ne pristane na čišćenje kao jedino rešenje i dok se naslov zbirke pripovedaka Lusije Berlin (Priručnik za čistačice) ne počne promišljati kao metafora, ova četiri romana su odličan putokaz ka boljem razumevanju kako se neprimetno i podmuklo toksičnost širi, koliko je teško postati je svestan i koliko je još teže krenuti putem detoksikacije. Do tada, samoizolacija je jedan od načina da se ne bude povređen i da se drugi ne povrede, ali svakako nije krajnje niti jedino rešenje koje će nas preporoditi.