Film „Svetionik“ – vežba iz klaustrofobije

Film Svetionik je veoma efektna vežba iz klaustrofobije, u fizičkom i psihičkom smislu. Najvećim delom dva sata, koliko film traje, zarobljeni smo u svetioniku na sumornom ostrvu nedaleko od obala Mejna.

Dva čuvara – igraju ih sa radošću i intenzitetom koji se lagano pojačava kako film odmiče – Viljem Defo i Robert Patinson – tek su stigli na svoju udaljenu postaju, spremni na četiri sedmice teškog fizičkog rada i još težeg psihičkog izazova.

Između obilnih doza pića i još obilnijih doza psovanja, njihov temperament će postepeno postati jednako grozan i korozivan kao vreme koje ih zasipa munjama i vetrovima. Naravno da ne znate kako će se ova priča završiti, ali od početka nema sumnje da će se završiti loše. Atmosfera između dva junaka nabijena je tajnovitošću i sumnjama, pa obojica izbacuju moćne monologe ispunjene besom.

Kao i brojni holivudski reditelji pre njega, Egers je neka vrsta sadiste, pa je uživanje u ovom filmu obrnuto proporcionalno maltretiranju kojem izlaže svoje likove. Svetionik je film o borbi volje i borbi protiv snage prirode, ali osnovnu napetost izaziva ludilo u koje protagonisti upadaju tokom boravka u kolibi.

Ne iznenađuje stoga što su na dijalog u filmu snažno uticali autori iz 19. veka – od Hermana Melvila i Roberta Luisa Stivensona do dnevnika moreplovaca – kao ni to što je svetionik i sve na ostrvu, brižljivo i do detanja izgrađeno baš za potrebe filma. Melvil je svakako odgovoran za monologe zasoljene ludilom. Čudna morska stvorenja, sirena, galeb i lavkraftovska hobotnica, nasukani ili na obalu ili na periferiju Patisonove svesti, bude u njemu mračnu, praiskonsku energiju. Film priziva duh Ingmara Bergmana i njegovo ostrvo Faro, mesto delirijuma i neuroze.

Pored sve čudnovatosti koje ovo delo neguje, Svetionik je i veličanstveni primer filmske umetnosti, prilika da gledalac uživa u vizulenoj čaroliji kinematografskog zanata jedne prohujale ere – crno-bela paleta okupana je ekspresionističkim senkama i bogatim teksturama 35-milimetarske celuloidne trake.

Direktor fotografije je Džarin Bleške, a inspiracija u raskošnim nijansama mastila, uglja i krede, priziva senke Gistava Dorea, poput dagerotipije straha. Svetlo u filmu ima misteriozna, možda čak i mitska svojstva i čini se da mlađeg čoveka dovodi polako do ludila.

I sam film uvlači se u kosti sa jezivom hladnoćim morskog vetra. Retko se dešava da je film u stanju da uplaši i uzbudi istovremeno. Poput svetionika, ovaj je i očaravajuć i opasan.