Firenca i poslednji dani jedinstva Grka i Latina

Kad se govori o Evropi kasne gotike i ranog humanizma, ona tada ni geografski, ni kulturno nije stajala tu gde smo danas navikli. Bila je više istočno i južno nego što je danas. Temporalni pogled, ono što se na engleskom zove "gaze“, kao da bog gleda s oblaka, otkrio bi da se Evropa silom prilika, sve bežeći od islama, u talasima pomerala na sever i zapad.

Srpska srednjevekovna država je među prvima osetila sužavanje Evrope. Svejedno, tadašnji patrijarh Teofan nije otputovao u Firencu. Bili su protivnici Unije, i on i despot Đurađ Branković, neizvesno da li zbog vere ili rezignacije. Posle izgubljenih bitki na Marici i Kosovu, srpska državnost je bila u strmom padu, činile su se usluge Turcima, a oni nisu dobro gledali na hrišćansku uniju Istoka i Zapada.

U Konstantinopolju je tada (1425-1448) vladao Jovan VIII, pretposlednji iz dinastije Paleologa, uopšte pretposlednji vizantijski car. Iza njega je došao još samo brat Konstantin XI, obojica sinovi Manojla II i srpske princeze Jelene Dragaš Dejanović. Istorijski gledano, Srbima često zapadne obaveza da ugase svetlo.

I Jovan, kao i pre njega Manojlo, već su bili turski vazali. Fizički, kao teritorija, Vizantija je odolevala, iako jedva, sa teškim teritorijalnim gubicima. U momentu koji bi se mogao opisati kao geopolitički predah, car je došao na ideju da ode po pomoć na jedino mesto gde je još mogao da je dobije, kod nemačkih careva i evropskih kraljeva. Imao je uz sebe i patrijarha Josifa, velikog zagovornika crkvenog ujedinjenja istočnog i zapadnog hrišćanstva.

Car i patrijarh su bili istog mišljenja. Taj car Jovan VIII, i taj patrijarh, Josif II, što ne znači da su svi oko njih, sve ostale pravoslavne crkve i istorijski patrijarhati bili istog mišljenja. Jovanova majka Jelena je bila žestok protivnik da se ide „kod Latina“ i moli pomoć. Jelena je tada bila monahinja, ali carska, imala je mesto na dvoru i posedovala moć, političku i religioznu, što je onda bilo isto.

Ni Zapad nije bio jednostavniji. Nemački carevi su držali dvor u gradovima odakle su bile njihove dinastije, od Otona, preko Salijevaca, Štaufera i Luksemburžana, do Habsburga na kraju. Papa je bio jedan i sedeo je u Rimu, osim kad ih je bilo više u međusobnom obračunima.

Politički stabilan nije bio niko, jer je Osmanska imperija i carskom istoku i carskom zapadu disala za vratom. Crkvena i vojna unija hrišćanskih zemalja bila je logično rešenje. Svima je bila potrebna, problem je bio u tome da je jednoj strani bila potrebnija nego drugoj.

Tri kralja prolaze Firencom

I tako su se svi našli na saboru, ili koncilu u Firenci u februaru 1439. Došli su iz Ferare, jer tamo nije bilo nikoga ko bi preuzeo troškove smeštaja za 700-članu vizantijsku delegaciju. Troškovi su bili značajni, jer je koncil menjao lokacije od 1431. i još će ih menjati do kraja 1445. u Rimu. Papska kasa je obećala, ali je suma bila enormna. Onda je uskočio spasilac, Kozimo Mediči Il Vekio, utemeljitelj bankarske dinastije firentinskih Medičija. Preuzeo je sponzorstvo, pod uslovom da papa Eugen IV preseli sabor u Firencu i tako uveća status porodice Mediči.

Ovde je od interesa samo firentinska, za obe strane najvažnija epizoda te razvučene crkvene sesije, a za umetnost izrazito srećna pogodba. Ulazak Vizantinaca i predstavnika drugih pravoslavnih patrijarhata ostao je zabeležen na freskama u Kapeli tri mudraca/maga/kralja, svejedno kako odlučite da imenujete taj biblijski motiv.

S tim da je to prikaz iz mašte post festum. Ni gradska palata Medičija, ni kapela u njoj, nisu postojale u doba održavanja konzila. Kozimo je angažovao arhitektu Mikelocija tek 1444. Tad je koncil istina i dalje trajao, ali se program preselio za Rim i bavio se domaćim pitanjima. Još kasnije, tek 1459, Kozimo je angažovao je Benoca Gocolia da mu freskira privatnu kapelu u novoj zgradi. To što je Gozoli napravio, spada u svetske domete renesansne umetnosti. Pred posmatračem se otvara neprekinuti figuralni niz u kom se biblijska procesija tri kralja pretapa sa ulaskom vizantijske delegacije u Firencu u zimu 1439.

Na istočnom zidu se vidi najmlađi mag/kralj Kaspar, u pravoslavnoj tradiciji Gašpar, kao reprezentacija Kozimovog unuka Lorenca Veličanstvenog. Iza njega na mulama jašu papa i sam Kozimo, još dalje iza ređaju se delegacije katoličke i pravoslavnih crkava. Gde god u masi iza Gašpara uočite lica s bradom, to su gosti s istoka – humanisti Georgius Gemistos, Jovan Argiropulos, Teodor iz Gaze, kao i jedna od ključnih osoba, moskovski patrijarh Isidor Kijevski.

Papa je u putnoj varijanti, bez luksuza, u crnom haljetku, ispod crvene filcane kape. I nije to Eugen IV koji je organizovao koncil i doveo ga u Firencu, već njegov naslednik Pio II. Razlog? Renesansne pape nisu volele da se prethodnici hvale za ranija dostignuća.

Na južnom zidu, u sjaju brokata i zlata, sa špicastom skiadon-kapom na glavi, jaše kralj Baltazar, srednji po starešinstvu, muškarac u punoj snazi, zapravo car Jovan VIII Paleolog. Istorija zapadne umetnosti nikad ne propusti da spomene oduševljenje mase, utisak egzotike i divljenja pred prizorom cara iz daleka. Bio je to prvi put da su Toskanci videli bradu. Tek posle firentinskog koncila muška brada se pojavljuje kao atribut dostojanstva u zapadnom slikarstvu.

Na zapadnom zidu kapele, stešnjen između zidnih falti i kasnijih intervencija kod probijanja prozora i vrata na živoj slici, jaše najstariji biblijski mag, Melhior, ustvari patrijarh konstantinopoljski Josif II, onaj koji će pred kraj skupa umreti u Firenci i zauvek ostati u njoj.

Gocolijeve freske u Palati Mediči-Rikardi nisu istorijski dokument u smislu pisanog svedočanstva, ali ikonografski i ikonološki stoje u čvrstoj vezi sa istorijskim događajem. Tako je izgledao, ili trebalo da izgleda ulazak istočnih crkvenih velikodostojnika u Firencu 1439. Pored takve lepote, koga je danas briga da je ona primer političke propagande lokalnog gazde?

Kako premostiti Veliku šizmu

Učesnici koncila su vrlo ozbiljno radili, nisu samo paradirali Firencom u svili i zlatu. I nisu svi bili bogati. Koliko u delegaciji od 700 članova može biti careva, patrijarha i mitropolita? Većinu su činili teolozi, humanisti, platonisti i neoplatonisti, crkveni istoričari, sveštenici i pisari.

Kada je 5. jula 1439. potpisan završni dokument Laetentur Coeli/ papska bula Unionis Graecorum, patrijarh Josif je već ležao u zidnom grobu dominikanske crkve Santa Maria Novela. Gledano unatrag, ta je bula predstavljala mudar minimalan kompromis, koji je na obe strane ostavljao prostore za interpretaciju pobede.

Razgovaralo se i svađalo o četiri stvari: Čistilištu, kvascu, Filioque i papskom primatu.

Purgatorium. Pojam Čistilišta se sporo i dugo formirao u krilu Hrišćanske crkve. U zapadnom delu se pojavio kao razrađeni koncept tek oko 1200, da bi bio kanonizaovan upravo tu u Firenci 1439. Kompromis sa „Grcima“, kako su na zapadu zvali sve pravoslavne crkve, bio je u prihvatanju milosrdnog i psihološkog momenta. Svi mole za duše svojih voljenih mrtvih, posebno onih umrlih u „nepotpunom“ stanju, uhvaćeni između dva sveta s nekim neoproštenim grehom. Da li je bitno kako se to mesto zove? Ne toliko, glasio je kompromis. Neka svaka strana zove to mesto, to stanje, po svojoj tradiciji.

Kvasac. U katoličkim crkvama (nije Rimska crkva jedina, ima ih još 23) koristi se beskvasni hleb za hostiju, azima. Za razliku od njih, ili od jevrejskog macesa, pravoslavne crkve vade agnec iz prosfore, kvasnog hleba. Dilemu su učesnici Firentinskog sabora rešili tako da su priznali obe tradicije kao legitimne i legalne. Može kvasac, može i bez kvasca.

Filioque. To se zakomplikovalo. Reč je o formulaciji iz Nikeansko-Konstantinopoljskog kreda, dokumentu dogovorenom na dva vaseljenska sabora u četvrtom veku. U drugom pasusu stoji: "Credo... in Spiritum Sanctum, Dominum et vivificantem, qui ex Patre procedit“. Ili „Verujem ... u Duha svetoga, Gospoda Životvornoga, koji od Oca ishodi“.

Zapadne crkvene tradicije su već od šestog veka taj deo čitale kao "qui ex Patre Filioque procedit“, to jest da Duh sveti sveti proizlazi/ishodi iz Oca i Sina. Istočna crkva je to odmah shvatila kao nepoštovanje dogovora. I na samom Zapadu Filioque nije bilo službeni kanon do Četvrtog lateranskog sabora 1215. U Firenci 1439. je usvojena formula da Sveti duh „proizlazi iz Oca KROZ Sina“. U smislu dve božje hipostaze stvaraju treću, a svi zajedno su jedna hipostaza, Očeva. Ali, da li je Sin obasjan Ocem, ili Sin stoji na putu Ocu? To je otvorilo nova teološka pitanja, za koja nisu bili spremni dok ne prođe turska opasnost.

Papski primat. Dogovor koji je tu postignut spada u vrhunske primere umetnosti kompromisa. Ide ovako: „Rimski biskup ima primat na čitavoj kugli zemaljskoj, on poseduje autoritet nad ukupnom crkvom, onako kako je zapisano u dokumentima vaseljenskih sabora i drugim svetim kanonima“. Trik je bio u tome da vaseljenski sabori iz prvog milenijuma nisu NIŠTA rekli o primatu rimskog biskupa, iliti pape. I dalje: „Sva prava i privilegije Konstantinopoljskog patrijarhata ostaju garantovana. “Kad se zna da je Konstantinopolj od pada Zapadnog Rimskog carstva skočio na prvo mesto antičkih patrijarhata, tu je ustvari rimski papa priznao primat patrijarhu konstantinopoljskom Josifu.

Naravno da je neeuforična većina znala da će kad-tad opet morati o istom. Ali tog trenutka, barem dok su bili zajedno, imali su svest za viši cilj, zaustavljanje daljih turskih osvajanja u Evropi.

Rasplet, ili šta je rekla mama Jelena

U Firenci je bio samo jedan car. Drugi, onaj zapadni, Sigismund Luksemburški umro je već 1437. u češkom Znojmu, sedeći na prestolu, gde je tražio da ga vežu, da mu ga neko od uzurpatora ne ukrade. Sigismunda je smenila nova dinastija, habsburška, ali tek posle pet godina vakuma. Jovan je zauvek ostao jedini car u Firenci.

Sigismundova smrt je sigurno jedan od razloga za propast Unije. Ujedinjenje nije proizlazilo iz unutrašnje crkvene, već političke potrebe. Bez jakog političkog autoriteta, zapadnoj crkvi je nedostajao čvrst motiv. S druge strane, istočne crkve su uvek imale problem s autoritetom, pate zvog toga i danas, jer autoritet posmatraju kao teološko, ne organizaciono pitanje.

Jovan VIII se vratio u Kosntantinopolj, ali nije imao hrabrosti da službeno proklamuje crkvenu uniju. Ne samo zbog mame Jelene. Konstantin koji ga je nasledio 1448. takođe je bio za uniju, ali je, kao i brat Jovan, toliko voleo mamu, da do njene smrti 1450. nije ratifikovao dokument iz Firence.

Da ne ispadne da je Jelena sprečila odbranu Vizantije, crkvenu uniju je odbijala većina unutar kosntantinopoljskog patrijarhata. Niže sveštenstvo, monasi, svi su bili protiv. Običan svet takođe, zbog sećanja na mletačko pljačkanje Konstantinopolja 1204. i latinsku liturgiju u Hagiji Sofiji do 1261.

Gruzijska i aleksandrijska crkva su odbile poslušnost, srpska još od ranije. Delegati antiohijske i jerusalemske crkve su potpisali dekret iz Firence, ali je on kod kuće glatko odbijen.

Vatreni i iskreni pristaša Unije, Isodor Kijevski, mitropolit moskovski, dočekan je u Rusiji kao izdajica. Proteran je iz Moskve, nakon čega su Rusi odlučili da im Vizantinci više nikad neće postavljati mitropolite. Moskva je vrlo brzo (1448) jednostrano proglasila autokefalnost.

Isodor je pobegao u Konstantinopolj, gde je u decembru 1452. na svečanosti u Hagiji Sofiji ozvaničen kraj Velike šizme. Car je konačno prelomio, i Isidor je na svečanosti u Hramu Svete Sofije proglasio Uniju istočne i zapadne crkve, onako kako je dogovoreno u Frenci. Unija je trajala do maja sledeće godine, kad je Istočno rimsko carstvo prestalo da postoji.

Turci su u početku bili blagi prema lokalnoj, ne više carskoj crkvi. Podržavali su glavnu anti-unionističku struju, igrali na njene anti-zapadne emocije, širili fake news da je pad Vizantije božja kazna „za Uniju sa zapadnim jereticima“.

Za prvog patrijarha pod Turcima postavljen je Jovanov carski sekretar iz Firence, Genadije II. Kolaborater? Pre nesrećna duša.

"Nunc me Florentia servat"

Sve to Josif II nije znao kad je u junu 1439 umro u Firenci. Odatle njegova sreća u umiranju. Ako se i uzme u obzir da je zazivanje sreće u tom kontekstu evokacija uzvišenog stila, ujedinjenje je zaista bilo njegov životni cilj, a u svojim poslednjim danima je video kako se ostvaruje.

Firentinci su mu napravili grob u transeptu dominikanske Crkve Santa Maria Novela, i inače glavnoj lokaciji pregovora.

U gornjem delu stoji fresko-portret patrijarha u ceremonijalnom stilu pravoslavnog vizantijskog patrijarha. Liturgijski „sako“ i mitra su bogato ukrašeni draguljima i zlatnim vezom. Desnom rukom blagosilje, u levoj drži krst patrijarha. Njegova slika je jedna od prvih koja prekida sa lokalnom firentinskom praksom idealizovanih portreta. To je skoro on, patrijarh konstantinopoljski Josif II, dok pozira sa podeljenom bradom pravoslavnog monaha, znakom mudrosti i dostojanstva na Istoku.

A onda su tu oko njega i dodaci italijanske renesanse. Kombinacija arhitekture i skulpture u dekorativnom ramu. Zidni grob/arkosolium, forma rezervisana za najviše velikodostojnike Firentinske republike tog doba. Dva elegantna anđela u Donatelovom stilu, koja dižu zavesu ispred patrijarha. Okolo ornamenti od talasa, girlandi i flore, ispod antička rimska tabula ansata na kojoj Josif objašnjava svoju situaciju:

„Bio sam partijarh crkve na istoku. Ovde ja ležim, Josif, veliki u poniznosti. Plamtećom ljubavi želeo sam samo jedno, da u Evropi postoje samo jedna služba Božja i jedna vera. Došao sam u Italiju da sklopimo savez. Pod mojim vođstvom ujedinjene su grčka i rimska vera. Bez odlaganja sam umro, sad me čuva Firenca, grad u kome je tada cvetao koncil. Srećan sam da sam za života dobio takav poklon i umro ispunjene želje".

Prevod ne čini čast originalu, jer nema anahrone svečane izraze. Umesto patrijarha u originalu stoji "antistes i magus". Istok se spominje samo kao "Eious“, jutarnje svetlo, sunce koje izlazi na istoku. Pod "me duce“/ mojim vođstvom ujedinjeni su "Graia“/Grci i „Romana“/Zapad.

Da je tekst uklesivao vizantijski kamenorezac, on bi na mesto "Graie" napisao "Romaion“, ime Vizantinaca za same sebe. Istorijska ironija je da su u firentinskim pregovorima za zaustavljanje islamskog prodora u Evropu – sa obe strane sedeli Rimljani. Zato je patrijarh Josif „hitno srećan umro... nunc eium Florentia servat“.

I ako je hrišćanski Bog zaista milosrdan kao što se priča, ni danas nije rekao patrijarhu Josifu kakav je konačan kraj imala njegova životna misija, ujedinjenje Istoka i Zapada.