Tiha erozija čovečanstva: Kako sa svakim izgubljenim jezikom nestaje jedan svet

Još uvek se zna ponešto o jeziku ubik. U 19. veku, desetine hiljada ljudi govorilo je njime na obali Crnog mora. Kada je Rusija osvojila region, narod Ubika se opirao sve dok nije bio primoran na izgnanstvo u Osmansko carstvo.

Raseljena i traumatizovana zajednica, raštrkana po Turskoj, uspela je da sačuva svoj jezik sve do 1992. godine, kada je umro njegov poslednji tečni govornik, Tevfik Esenč. Ubik je bio jedan od najmanje 244 jezika koji su izumrli od 1950. godine.

Globalna kriza nevidljivih razmera

Iako se o jezičkoj ugroženosti govori daleko ređe nego o drugim gubicima planetarne raznolikosti, razmere problema su alarmantne. Dok se međunarodna zajednica mobiliše da spase prašume ili obnovi arheološka nalazišta, napori onih koji dokumentuju i čuvaju manjinske jezike retko dobijaju zasluženo priznanje.

Baze podataka, poput Etnologa, svedoče o nezamislivom kulturnom bogatstvu sadržanom u više od 7.000 poznatih živih jezika. Ipak, zapanjujućih 44 odsto jezika je ugroženo, a mnogi od njih imaju manje od hiljadu govornika, navodi kolumnistkinja Gardijana.

Sve se ovo dešava u pozadini globalne homogenizacije, gde veliki jezici poput engleskog, mandarinskog i španskog dominiraju – prema Etnologu, 88 odsto svetske populacije govori jedan od samo 20 jezika kao maternji.

Narativi o jednoj naciji i jednom jeziku navode nas da pretpostavimo da se u Francuskoj govori francuski, a u Kini mandarinski, zanemarujući desetine, pa i stotine regionalnih jezika čiji su govornici doživljavali sve – od aktivnog progona i zabrana u školama do osećaja stigmatizacije.

Neke zajednice, poput Velšana ili Maora, imaju političku autonomiju da zaštite svoje jezike, ali mnoge nisu te sreće. Održavanje jezika pred naletom dominantnijeg zahteva ogromnu odlučnost i resurse koje mnoge zajednice jednostavno nemaju.

Više od reči – gubitak znanja i identiteta

Gubitak jezika nije samo gubitak reči, već brisanje jedinstvenih kulturnih perspektiva i znanja. Studije ugroženih jezika često otkrivaju da su autohtoni narodi identifikovali i klasifikovali floru i faunu, od gomolja do vrsta delfina, mnogo pre nego što ih je zapadna nauka otkrila.

Jezička prava često idu ruku pod ruku sa ljudskim pravima. Istraživanje u Kanadi pokazalo je da je u zajednicama gde više od polovine članova može da razgovara na maternjem jeziku, stopa samoubistava među mladima bila niska ili nepostojeća, dok je bila šest puta viša u grupama gde to nije bio slučaj.

Slično tome, vladina istraga u Australiji je 2012. utvrdila da autohtoni jezici igraju toliko važnu ulogu u zdravlju zajednica da je preporučeno njihovo priznavanje u ustavu. Četrnaest godina kasnije, ustav i dalje priznaje samo engleski.

Nada u aktivizmu i tehnologiji

Uprkos sumornoj slici, postoje napori koji ulivaju nadu. Lingvisti su često na prvoj liniji fronta, poput Žorža Dimezila, koji je decenijama tragao za govornicima ubika. Njegovo partnerstvo sa Tevfikom Esenčom otkrilo je da ubik ima više od 80 suglasnika i samo tri samoglasnika, što ga smešta na sam rub jezičke evolucije.

Na globalnom nivou, Ujedinjene nacije proglasile su Međunarodnu dekadu autohtonih jezika (2022-2032) kako bi mobilisale resurse za njihovo očuvanje.

U Evropi, instrumenti poput Povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima obećavaju bolju zaštitu, iako je mnoge zemlje nisu ratifikovale, uključujući Francusku i Italiju.

Tehnologija se takođe pojavljuje kao moćan saveznik. Aplikacije za pametne telefone i veb-sajtovi, poput inicijative "FirstVoices“ za dokumentovanje autohtonih jezika u Kanadi, pomažu novim generacijama da uče jezike svojih predaka.

Od ubika do pjaćentina – varijante emilijanskog jezika, potomka vulgarnog latinskog – dokumentacija jezika pruža barem nadu za oživljavanje. Za druge, poput jezika valangama u Australiji, ono malo što je preživelo možda nikada neće biti dovoljno.

Ko može reći šta smo sve izgubili u njihovim nestalim riznicama reči za biljke, životinje ili u njihovim mudrim izrekama? Dok ovo čitamo, aktivisti širom sveta zahtevaju pravno i kulturno priznanje za hiljade ugroženih jezika, pre nego što bude prekasno, jer sa svakim tihim nestankom jednog jezika, nepovratno gubimo deo kolektivne mudrosti čovečanstva.