Danijel Nojberger: Priče o umetnosti voska i bežanja

Istorija umetničkih materijala je fascinantna jednako kao i istorija umetničkih dela. U takvom pregledu pčelinji vosak uvek ima relativno nizak status. S jedne strane on poseduje visoki potencijal oblikovanja i odslikava lica vernije od bilo kod drugog materijala. S druge strane, upravo ga ta osobina apsolutnog mimezisa čini prezrenim. To ga označava kao materijal niže vrednosti, sposoban da proizvodi obične simulakrume, kad se umesto kreativnosti javlja veština.

Ali, da li veština i zanatski deo zaista zaslužuju niži rang od umetničke obrade motiva? Kako kad, svakom vremenu njegova umetnost. Kada se Nojberger pojavio na carskom dvoru u Beču, negde 1650, veština, imitacija i oponašanje prirode je bilo na višoj ceni nego individualna kreativnost u obradi motiva.

Nojbergera je najpre angažovao car Ferdinand III (†1653), jer mu se dopao umetnikov pristupni rad, kutija s minijaturama po Ovidijevim Metamorfozama. Rimski pesnik Ovidije, koji je živeo na prelomu starog u novo računanja vremena (†17 posle Hrista) opisao je rađanje modernosti iz mitologije, niz „metamorfoza“ kroz kojih je iz sveta bogova nastajao svet ljudi. Nojberger je iz Ovidijeve poeme izabrao 60 motiva, obradio ih u vosku, staklu i mesingu i poređao u drvena kućišta kao u pčelinja saća.

U nastavku, Nojberger je postao jedan od najbolje plaćenih umetnika na dvoru. Dobijao je više od slikara i vajara, jer je vernije odslikavao stvarnost. Uvek je interesantno šta se kada ceni i traži u umetnosti. U srednjem veku su najbolje plaćeni umetnici bili oni koji su planirali vatromete. U 17 veku se cenila što vernija imitiacija, a tu su onda „bosireri“, umetnici koji su stvarali u vosku, bili u prednosti nad slikarima.

Na to treba dodati i individualni carski ukus. Habzburzi nikad nisu spadali u avangardu.

Ide car, ide robot

Nojberger je nastavio da služi Ferdinanda III, pa onda dva njegova sina, Ferdinanda IV koji je umro nakon samo godine vladanja i Leopolda I (†1705), dedu Marije Terezije.

Za Leopolda je napravio više stvari. Između ostalog figuru cara u prirodnoj veličini, u čojoj je unutrašnjosti bio sakriven automat. „Leopold“ je mogao da ustane i sedne, da kruži očima, navodno i da pruži ruku. Imitacija je bila tako uspešna, da su se gosti klanjali, a pesnici recitovali pola sata pre nego što bi se neko smilovao da im kaže da je to voštana figura. Tako se pričalo, tako zapisalo u dvorskim arhivama, tako danas prenenosi tim kustosa, ne bi li dao anegdotski draž toj finoj maloj izložbi.

Činilo se da više ništa ne može da poljulja Nojbergerov status. Umetniku se međutim nikako nije dopadala geografska ranjivost Beča. Nije imao poverenja u moć Habzburga da zaustave napredovanje Turaka.

Godine 1664 su car i Fazil Ahmed Paša potpisali mirovni ugovor u kome se Visoka porta obavezala da neće napadati Beč. Nojberger nije mislio da to verno odražava turske interese i namere, pa se preventivno povukao za Regenzburg.

I bio je u pravu, jer je Porta posle osamnaest godina odbila da produži ugovor i poslala velikog vezira Kara Mustafu na čelu armije od 170.000 ljudi. U turskoj objavi rata caru Svetog rimskog carstva je stajalo: „Upravo se spremamo da ti zemlju prekrijemo krvlju. Savetujemo ti da ostaneš tu gde si, na svom dvoru, da ti lakše odrubimo glavu.“

Leopold ih nije čekao. Pobegao je za Pasau u Bavarskoj, a sa njim, na razne strane, još 80.000 stanovnika Beča. Carski hroničari će posle reći da je u bekstvu cara bilo „političkog rezona“ jer je sa sigurne udaljenosti mogao da moli pomoć hrišćanskih vladara. Ta Druga turska opsada Beča iz leta 1683. slomljena je nadljudskim naporima preostalih branilaca grada. Ni to ne bi bilo dovoljno da u pomoć nije stigao poljski kralj Jan Sobjeski sa vojskom.

Car se vratio u Beč u jesen 1683. Njemu su oprostili što je bežao, ali očito nisu zaboravili. Nojberger se nije vratio. Njemu nije oprošteno što je bežao, i to tako unapred, godinama pre opsade, preventivno.

Bogovi stari, spasite od zaborava

Tamo gde je sebe modelovao u vosku, kao u grupi Autoportret između Minerve i Saturna, prepoznaju se strah i nesigurnost. Rimska božanstva koja stoje s obe strane duboko zamišljenog carevog „bosirera“, drže dve odrubljene glave kao alegorije Laži i Zavisti. „Nojberger time pokazuje da su mu mnogi zavideli i da se nikad nije osećao dovoljno uspešnim“, kaže kustos Paulus Rajner.

Činjenica jeste da je Nojberger u Regenzburgu tonuo u zaborav. Više se nikada nije približio uspesima koje je postigao u Beču. Prestao je da bude umetnik, i postao zanatlija koji je mesio vosak.

Današnja relevatnost Nojbergerovog dela proizilazi iz dve stvari, voska kao umetničkog materijala i mimezisa kao metode saznanja.

Nakon uzleta u 17. veku, vosak je postao elemenat prizemnog i kičastog, što je kulminiralo u kabinetima voštanih figura. Tek su vajari s kraja 19. veka, kao Medardo Roso, vratili dostojanstvo tom materijalu.

Druga relevantost se odnosi na istorijsku dilemu koja nikada nije rešena na jednoznačni način. Filosof Rene Dekart, Nojbergerov savremenik, postavio je teoriju da se do pravog saznanja dolazi samo razumom, nikako preko čula. Čitave generacije umetnika tog vremena, kao Rubens, Rembrant, Vermer, su preko svog dela stupale u polemiku sa tom teorijom. Dilema je preživela do danas kao pitanje da li se vizuelne kulture zasnivaju na čulima ili na razumu. Konkretnije, da li neko ko gleda slike onlajn kultura misli, ili mu naprotiv gledanje slika pomaže da zaboravi da misli.

Iza Nojbergera je ostalo samo dvadesetak pouzdano njegovih dela. Od toga bečki muzej pokazuje petnaest. Nešto od toga su indicije, kao bista za koju kustosi kažu da je ostatak voštane figure Leopolda, one pred kojom se recitovalo.

To je izložba koja jednog umetnika spasava od zaborava i istovremeno piše roman fikcije.