Bećkovićeva „Najnajnija" je i ljubav, i pohvala, i molitva

Čar umetnosti je u tome što ne može da se definiše i što posle tolikih vekova još ne znamo šta je to, i kada bi se ta tajna rastajnila, možda bi to bio njen kraj, kaže Matija Bećković koji nam je dao reč kakvu do sada nismo imali. Njegova je i bezvremena a svi ćemo želeti da je naša. Najnajnija je i ljubav, i pohvala, i molitva.

„Velika čast je ukazana jednoj reči koja se nađe sama na čistoj beloj stranici. Kad još pomislite šta bi moglo da se napiše na jednoj strani papira od Pesme nad pesmama do Deset Božjih zapovesti. A ovde je sad jedna reč krunisana da ostane tu sama. To može da se čita kao poema, kao posebne pesme a samo da kaže ono da je u umetnosti sve moguće ako je moderna. Najnajnija je najnovija i najnežnija srpska reč i u vreme kad se tako malo tepa, kad malo tepamo odjednom je ona izronila... Ja i sam ne znam kad sam sve te stihove napisao, ali oni su se tek sad sastavili u neku novu celinu", kaže akademik Bećković.

Ova knjiga nastavlja se na poeme posvećene Veri Pavladoljskoj. U poemi Najnajnija iskreno i duboko, obraća se dragoj.

„Kao o nečemu što postoji, samo u osećanjima u mislima i što je posebno važno, u ovoj knjizi pesama Matija Bećković nastoji da pokaže koliko je ljubav jedno osećanje koje, prosto rečeno, nije vezano za neke vremenske i neke druge okvire, već ono postoji ono traje, nezavisno od toga da li je objekat ljubavi tu pored nas i zapravo, on na kraju ove knjige i pravi jednu apoteozu ljubavi kao onoj sili koja zapravo drži celokupno postojanje i daje mu onaj dublji smisao", rekao je prof. dr Radivoje Mikić.

I svako ko ove lirske minijature bude čitao može da se uveri, kako pesnik kaže, „od čega su nekad zavisili ljudski životi i nastajala velika dela".

„Pola života sam zaboravio i lako sam ga prežalio.
Ono što nisam zapamtio, moj život nije ni bio.
I one dane promašene dok tebe nisam upoznao,
kad već nisu ništa za mene, što bih u život računao"... izrekao je stihove naš akademik.