Dupli Bitef: Na ivici budućnosti

Nema nikakve sumnje, i oko toga ćemo se lako složiti, da je organizacija velikog međunarodnog pozorišnog festivala u ovakvim okolnostima svojevrstan podvig. Međutim, pandemija, neizvesnost, strah i podozrenje, nevesela situacija koja se menja iz dana u dan, ne mogu biti opravdanje baš za sve, pogotovu ne ako je festival već organizovan ovako, u ovakvom obimu i za ovoliko para. Takozvano duplo izdanje Bitefa proteklo je pod sloganom „Na ivici budućnosti“. Kako se ispostavilo, ovaj inspirativan moto ne navodi nas samo na promišljanje sveta u kojem živimo nego, gotovo paradoksalno, svedoči i o Bitefu juče, danas i sutra.

Za dupli Bitef Gradski sekretarijat za kulturu opredelio je velikodušnih 45 miliona dinara, a Ministarstvo kulture 12 miliona. Nemam uvid u donacije sponzora. Za te pare videli smo 12 predstava iz Belgije, Austrije i Meksika, Francuske, Irana, Nemačke, jednu onlajn iz Hrvatske, četiri iz Beograda i mnoštvo pratećih programa. Došao je i zavidan broj gostiju iz inostranstva. Otkazane su samo dve predstave: iz Nemačke i Slovenije. Ovako gledano sve izgleda sjajno i gotovo neverovatno s obzirom na okolnosti i zloćudnu pandemiju. Ali, šta smo zapravo videli, kakve smo predstave gledali?

Na tematskom planu dupli Bitef je, u jednom segmentu, fokusirao globalne probleme današnjice: klimatske promene i ugroženost ekosistema. U drugom delu problemski fokus je bio na tzv. transhumanizmu i posthumanizmu, na sukobu ljudskog subjektiviteta i sofisticirane tehnologije. Ako govorimo o estetici, poetici i izvođačkim praksama, gledali smo prostorno-vizuelno-audio-atmosferske instalacije, koreografije s elementima govornog pozorišta, koreografisana i dekonstruisana izvođačka tela. Bilo je tu i humanoidnih robota i svevidećih dronova, predstava bez glumaca i na internet platformama...Ali ni jedne dramske predstave koja se temelji na savremenim izvođačkim praksama i preispitivanju sveta u kojem živimo, a čiji problemi nisu samo narušena ekološka ravnoteža i tehnološka ekspanzija i manipulacija. Čak i da je došla predstava Pozorišta Šaubine reditelja Tomasa Ostermajera, Ibzenov Neprijatelj naroda, jedna lasta ne čini proleće.

Umesto da se sve nabrojano, od tematike do estetike, smesti u prateći program i prodiskutuje na panel diskusiji, kao što i jeste na priređenoj konferenciji „Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat“ (o narušavanju ekosistema) ili da se sve to smesti u jedan segment Festivala, proširilo se i inficiralo ceo glavni program. I... šta smo videli? Predstave čiji su narativi pojednostavljeni i uprošćeni, na ivici pomodarstva i političke korektnosti, iako tretiraju vrlo ozbiljne, aktuelne teme i probleme savremenog sveta. Gledali smo predstave čija je političnost svedena, u pojedinim slučajevima, čak na nivo puke ilustrativnosti i telefoniranja šta se tu u stvari problematizuje.

Čast takozvanog dramskog pozorišta, bez Ostermajera, branile su tri predstave iz Beograda: jedna u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta i dve Beogradskog dramskog pozorišta (BDP). Jedna od potonje dve, Cement, reditelja Sebastijana Horvata, trostrukog Bitefovog laureta iz pretprošle godine, na duplom Bitefu osvojila je, ravnopravno s predstavom Opčinio sam te, Gran pri. O nagradama ne vredi raspravljati, one su legalne čak i kad nisu legitimne. Ipak, profesija mi nalaže da iznesem nekoliko nepobitnih činjenica. Predstava Cement nije prošla selekciju za ovogodišnje Sterijino pozorje, a kod domaće kritike prošla je kroz iglene uši. Najzad, producent te predstave je Beogradsko dramsko pozorište, čiji je direktor ujedno i predsednik Upravnog odbora Bitefa. Na stranu jalov pokušaj selektora da nas ubedi kako je reč, tobože, o predstavi na bitefovskom tragu. Pošto ne želim da mešam politiku u sve ovo, ne želim da pridajem ikakav značaj ni činjenici da su Gradski sekretar za kulturu, čiji je sekretarijat onako velikodušno opredelio onih 45 miliona dinara Bitefu, i direktor BDP, ujedno i predsednik Upravnog odbora Bitefa, iz iste partije.

Ipak, da li možda ovde naziremo neki sukob interesa, da li je časno da čak dve predstave jednog pozorišta učestvuju na Bitefu, i to u konkurenciji za nagrade, od kojih je glavna nagrada i osvojena, ako je već direktor tog pozorišta ujedno i predsednik Upravnog odbora Festivala? Ali, kao što rekoh: nagrade ne vredi komentarisati. Međutim, nagrade vrlo često ne svedoče samo o kvalitetu nagrađenih predstava nego i o kvalitetu samog programa festivala. U ovom slučaju svakako.

Komentarišući slogan ovogodišnjeg duplog Bitefa, umetnički direktor i selektor je rekao da smo, bar u Srbiji, bliži sunovratu u ambis nego iskoraku u budućnost. Bojim se da isto važi i za Bitef. Ipak, nada u svetliju budućnost vazda tinja. Bitef se poslednjih godina prećutno, ali s pravom, odrekao odrednice „nove pozorišne tendencije“. Ali, šta je onda Bitef, kakav je i čega to festival?

Mislim da je došlo vreme da se o tome najzad otvori javna rasprava, kao svojevremeno o Sterijinom pozorju kad je prolazilo kroz krizu, lutajući od jednog do drugog koncepta. Tom dijalogu bismo se radovali svi mi koji volimo i podržavamo Bitef čak i onda kada ga kritikujemo.