Vera Baronijan, majstor montaže koja zbog treme nije postala pijanistkinja

– Za sve treba ljubav! – dočekuje nas Vera Baronijan, majstor montaže.

Seda polako i započinje svoju priču.

– Da, da! – izgovara brzo kao da se naglas preslišava.

– Od početka do kraja života potrebna je ljubav. Za posao, za najrođenije, za okolinu, za društvo... A ona veliku žrtvu traži i uzima. Mislim da je moj suprug Vartkes Baronijan zbog toga stradao, silno je želeo da pomogne mnogima. Napustio nas je prerano, u 59. godini. Znate li, možda, gde sam započela?

– Ne.

– Najpre sam radila kao montažer u „Avala filmu“ (1966), a dve godine docnije zaposlila se u TV Beograd i tu ostala sve do odlaska u penziju 2001. A moj suprug Vartkes je čovek Televizije (Beograda) od njenog prvog dana. Čak i nešto ranije, još 1957. našao se u timu u „eksperimentalnoj fazi“. Prešao je dug put od pionira do veterana. Bio je muzički urednik i kompozitor ozbiljne muzike. Manje se zna da je više od dve decenije na Fakultetu dramskih umetnosti predavao predmet Muzika kao primenjena umetnost. Mnogi studenti su mu kasnije bili bliski saradnici, da pomenem Stanka Crnobrnju, Aleksandra Mandića, Dragoslava Lutovca, Tucka i Borisa...

Vartkes Baronijan rođen je u Beogradu 1933. u porodici Jermena, koji su drugu domovinu našli u staroj Jugoslaviji.

– Još na studijama počeo je da radi u Radio Beogradu (1951), tako se izdržavao – nastavlja Vera svoje kazivanje.

U glasu se oseća seta dok govori o davnim vremenima:

– Mnogi ga i danas hvale, iako su poneki zaboravili čemu ih je sve naučio. Nas dvoje smo izvanredno sarađivali; sve što bi pomislio, ja sam unapred znala. A dugo smo se poznavali.

– Koliko?

– Bio je najbolji drug moga brata – odgovara kroz smeh.

– Brat je svirao violinu, a Vartkes i ja klavir. Kada je prvi put došao da sviraju u duetu imala sam 11, a on 14 godina. Sećam se da sam mu otvorila vrata. Pripremali su se ozbiljno za proslavu u Prvoj beogradskoj, tada muškoj gimnaziji. Ja sam osam godina svirala klavir u „Mokranjcu“. Ma, mnogo toga mi je u glavi, naviru sećanja. Satima bih mogla da pričam... Iz naše ljubavi rodili su se ćerka Marija i sin Vartan. Ćerka me je nasledila na poslu, a sin je krenuo očevim stopama – svira violončelo u Simfonijskom orkestru RTS-a.

Strašan Lav i Ani

Baronijan je prezime za koje su, valjda, svi u Srbiji čuli. Nekako lako pada u oči, a prilika za to je bilo nebrojeno. Ni naša sagovornica ne zna koliko je puta pročitala svoj i suprugov „potpis“ na malom i velikom ekranu. Najčešće je bilo ispisivano u muzičkim emisijama. Ali i u zabavnim, dramama i filmu.

– Stigli su! – oduševljeno je uzviknula. – Izvinite, molim vas.

Čulo se zvono na ulaznim vratima i veseli dečji glasovi. Na trenutak nas je ostavila u lepoj uređenoj dnevnoj sobi, ispunjenoj knjigama, porodičnim fotografijama, suvenirima s dalekih putovanja.

– Ovde je jedna teta, upoznajte je – čujemo Verin glas.

Mala crnokosa devojčica prilazi i počinje da priča da se zove Ani a da je junakinja na njenoj majici Flora iz crtane serije „Vinks“.

U to ponosna baka dobacuje iz hodnika: „E, sad ide jedan Lav, „strašan lav“.

Svojoj unuci objašnjava da u „TV reviji“ objavljuju razgovore sa zaboravljenim ličnostima, a da ona upravo daje intervju.

– Primetili ste da je u našoj porodici sve podeljeno; u šta će ovaj mladi naraštaj izrasti još ne znamo. Ma, vidite ga kako je sladak! Nije ni napunio dve godine.

Radosno grli Lava.

Pitamo je šta na jermeskom znači ime Vartkes.

– Reč vart znači posuda za cveće, a vartkes je ruža.

Unuka znatiželjno zapitkuje da li će i njena fotografija izaći u novinama, a baka je nežno uzima u zagrljaj.

Primećujemo da velika fotografija supruga zauzima središnje mesto u biblioteci.

– Mene su u RTS-u svi znali Verica, a njemu su nadenuli ime Baron.

Da li Vam je posvetio neku kompoziciju?

– Ne. Nije on to voleo. Ali, za Vostani Serbije je tražio moje mišljenje.

Vostani Serbije

Ispričala je kako je ova poznata kompozicija nastala. Vartkes Baronijan je, naime, s podjednakim uspehom komponovao muziku za film, pozorište i televiziju.

Dositej Obradović je o tekst Vostani Serbije napisao pre 200 godina, a Vartkes 1990. note. Reditelj Sava Mrmak tražio je da on kao muzički saradnik donese himnu, jer u TV filmu Jastuk groba mog postoji scena u kojoj se ispraća Dositej Obradović. „Glumci će da igraju, znaju svoj tekst, a ti donesi himnu“, rekao mu je.

Vartkes je tražio knjigu u Televiziji i na Radiju, ali bez uspeha. Potom je otišao na Muzičku akademiju kod profesora koji je predavao nacionalnu muziku. Ni tu ništa nije pronašao: „Ja mislim, Barone, da ćeš morati sam da je komponuješ. To nigde ne postoji. U to vreme niko se nije bavio kompozicijama“, objasnio mu je.

– Kada je došao kući, uzeo je tekst, počeo da hoda po stanu i da mrmlja, a ja nisam imala pojma šta to radi. Bilo je veče, deci vreme da idu na spavanje jer ujutru moraju u školu. Predložila sam: 'Što ne probaš da na klaviru?' A on kaže: 'Neću deci da smetam, a probudio bih i komšije. Neću, imam to u glavi'.

Ujutru je otišao u Studio 10 s tonskim snimateljem, sledećeg dana kompozicija je treba da bude gotova. Mrmak je već snimao u jednoj crkvi završnu scenu u kojoj ispraćaju Dositeja u Trst. Taj detalj iz istorije znate: Dositej je prihvatio poziv vođe ustanka za oslobođenje od Turaka i polazi u Trst da traži pare za džebanu da se srpska vojska opremi za borbu. E, u toj pesmi, na probnom snimku čuje se glas mog supruga, i on je pevao. Doneo mi je kasetu i objasnio da sam prva koja će je slušati. 'Kaži mi da li ti se dopada?'.

Kad je pustio pesmu, ovde me je nešto zabolelo – pokazuje u predelu stomaku. – Suze su mi pošle.

'Zašto plačeš?', upitao je.

Spontano sam izgovorila: 'Ovo bi trebalo da bude himna!'. Tada je počeo raspad, Jugoslavije više nije bilo. A ovde se baš o tome peva: 'Ustani Srbijo, davno si zaspala, u mraku ležala, sada se probudi'.

Iako joj je 77 godina, hitro ustaje i s jedne police donosi Dositejevu pesmu, specijalno štampanu povodom velikog jubileja 1990. godine.

– Lepe su to uspomene – nastavlja prepričavajući drugi deo razgovora sa suprugom: 'Ti to misliš?'. 'Da. Uostalom, videćeš šta će reći na snimanju drame'. Sutradan on ode s tom trakom i to isto doživi sa glumcima. 'Barone, pa ti si nam napravio novu himnu'. 'Šta vam je? Govorite kao moja supruga'.

– Imam je na traci.

Lako ju je pronašla.

– Završena je 7. januara, za Božić. Glumci Vesna Trivalić i Rade Marković maestralno su odigrali glavne uloge. Kaseta se kasnije umnožavala, iako je pisalo da je zabranjeno presnimavanje i da je zaštićena autorski pravom.

– Niko se nije pridržavao zakona, oglušili su se, bila sam primorana da se obratim SOKOJ-u. Ne dozvoljavam da se kalja jedno umetničko delo na takav način. A pri tom niko za to ne plaća. Ja ne dobijam ni dinara, a Vostani Serbije se izvodi prilikom svakog uručivanja ordenja. Uzela sam advokata, šta će da uradi ne znam. Zakonita sam naslednica autorskih prava svih kompozicija mog supruga. Boris Tadić je pokušao nešto, dao je nalog, ali... Predrag Marković je o Vostani Serbije govorio u Skupštini. Svaka zemlja u Evropi ima svečanu pesmu koja se svira posle himne. Znate li koja je bila svečana pesma Jugoslavije? Jugoslavijo, jačaj sve moćnija, svirala se na kraju TV programa.

Eh, taj novac...

Objašnjava da nije reč o velikom novcu: za svako izvođenje dobila bi 17 dinara, polovinu od ukupne cene za izvođenje, a polovina ide za tekst.

Kompozitorski opus Vartkesa Baronijana obuhvata dela inspirisana modernom muzikom, posebno duhom Igora Stravinskog kome je posvetio Divertimento za flautu, klarinet, gudače i udaraljke. Tu su i dve Svite za klavir, zatim Sonata za klavir, Sonata za saksofon i klavir, Koreografska svita za simfonijski orkestar i druge.

– Danas je zaustavljaju u razvoju – upozorava. – Svuda u svetu postoji nacionalna TV koja nešto znači, a mi to ne shvatimo i nećemo da platimo 500 dinara mesečno... Neću da kažem da su za to krivi samo političari, krivi su svi merodavni koji ne govore u korist televizije. Čak se govori da treba da se ukine pretplata. Zašto? Nemaju para. Televizija ne može da opstane bez novca, kao što nijedna porodica ne može. Tako da je sve povezano sa ekonomskim stanjem u zemlji i nedaćama koje nas, nažalost, uništavaju na svakom koraku. Tamo gde se nešto podigne, počne da se uništava jer se nema novca. A gde su pare?

Mnogo je prošla i videla. Radila je u prošlom veku u kojem je za nju sve počinjalo, a nije znala kako će se završiti. Nije joj važno kakva će je sudbina zadesiti, već kako će živeti deca i unuci.

– To me boli, a nisam u stanju išta da preduzmem! – veli tužno. – Jedino mogu da sedim i razmišljam. Da me sada neko pozove, otišla bih da radim. U mirovini sam 12 godina. Imamo savremenu opremu, naučila bih da je koristim. Kao što sam internet. Nekad nije bilo ni telefona.

Porodični koreni

Vraćamo se porodici. Pokazuje veliki portret okačen na zidu.

– Moja majka je završila arhitekturu, takođe je svirala klavir. Otac joj je bio sudija, a ona, kao najmlađe od sedamnaestoro dece, rođena je 1900. Šta da vam kažem? Svi su rođeni u Beogradu. Ja 1936. godine, a za vreme Drugog svetskog rata pošla sam u školu u Nišu. Kao arhitektu, mog oca su premestili da gradi profesorsku koloniju, bio je glavni nadzorni inženjer u Ministarstvu saobraćaja. Nadgledao je radove na železničkoj pruzi od Beograda do Skoplja. Sve železničke stanice je ogradio. Majka mu je pravila društvo, bila je u drugom stanju sa mnom. Moja baba po ocu bila je Nemica, zvala se Rafaela. Kao časna sestra u Prvom svetskom ratu došla je u Srbiju. Tu je upoznala dedu, učitelj po zanimanju. Dobili su četiri sina i ćerku. Moj otac se, inače, družio sa Šarlom Boajeom, svirao je violončelo.

Za sebe kaže da je bila nadarena za muziku. Brat je od njene profesorke, koja je bila opet đak čuvenog Emilija Hajeka, čuo da je od njenih 22 đaka, ona bila najveći talenat.

Ali strah i trema uticali su na to da se okrene filmu i televiziji.

– Od treme su mi se znojile ruke. Da, da. Nisam bila za to. Okrenula sam se likovnoj umetnosti i završila istoriju umetnosti.

Vartkes Baronijan je komponovao muziku za sve filmove proslavljenog reditelja Petra Lalovića, čija mu je ćerka Marija bila asistent, iako nije završila fakultet. Na prvoj godini suprug joj je umro, nije mario za lečenje... Sin gimnazijalac, Marija bez posla. Danas je montažer emisije Kvadratura kruga Branka Stankovića, s kojim sam lepo sarađivala.
Uzima stari album i pokazuje slike s posla.

– Ovo je Božidar Kalezić, a ovo je Đura Mrđa, reditelj iz Novog Sada, a ovo je psiholog koji nam je pomagao u seriji o zatvorima. 'Jao, kako ćete to da povežete!', govorio je Mrđa, a na kraju izjavio: 'Eh, pa pogodili ste!'. Završavajući neku scenu, imala sam običaj da delim bombone. Nosila sam punu kutiju i odvikavala se od pušenja. Ova fotografija je snimljena u vreme serije Deca rata. U našem poslu najbitniji je timski rad. Nikada nikog nisam preskočila, svakoga sam poštovala. Jedan čovek ne može sve. Jedini sam montažer kome su dve ustanove, RTS i Jugoslovenska kinoteka, upriličile svečani oproštaj na odlasku u penziju. Kinoteka mi je dodelila nagradu za izuzetan doprinos.

E, to sam ja kako negujem cveće. Fotografija je snimljena kada je moj suprug oboleo. A ova je iz Venecije; Miodrag Popović, voditelj Dnevnika, i Milica Petrović, šef montaže TVB. Uh, otvorili ste „pandorinu kutiju“ u meni, moram neke priče da sačuvam za unučiće...