Iz tamnog vilajeta

Vuk Karadžić je, uz objašnjenje pojma „tamni vilajet ili samo tama“, nakon upozorenja koje dolazi iz mraka („Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, ako ne ponese, kajaće se!“), na kraju dodao stihove: „Pa se nose po Kosovu ravnom / Dok na tamu počinulo sunce.“

Ovakav završetak predstavlja i svojevrsnu opomenu za slušaoce ili čitaoce predanja. Jer, pripovetka se priča zabave radi, a predanje da bi se poučilo, popravilo ponašanje.

Vuk je bio Kristifor Kolumbo srpskog naroda. Sa strpljenjem mudraca i pustinjaka, sakupio je nevidljivu i vidljivu baštinu, napabirčio gomilu večitih knjiga, očuvao naš tamni vilajet.

Te knjige predstavljaju supstrat kulturnog nasleđa – kao ono jutro što nije sadržano samo u ranom dobu, nego i na višem stupnju, u potpunom danu nekog društva, mestimično čak i u sutonu njegovog propadanja.

Ali, kakva je zla sudbina zadesila naš narod, da njegove duhovne dragocenosti tako lako, bespovratno nestaju? Umesto propadanja, čitava jedna nova kultura, poput žive vatre, mogla je da se razvije na starom, ugašenom ognjištu.

Divili smo se i neprestano se divimo drugima koji na nama nepoznatim jezicima i melodijama pevaju i igraju na filmu, televiziji i pozornicama, pišu u knjigama, opisujući prizore čiji su izvori daleki, a, pritom, zaboravljamo na sopstvene sadržaje koje možemo da ponudimo svetu. 

Naslednici duhovnih dobara nemaju prava da trud predaka nagrđuju lenjošću, da okreću glavu od tog zaveštanja. Taj isti svet bio bi nam zahvalan da mu uzvratimo svojom pričom, svojom igrom i svojom pesmom, kao što je to nekada umeo Ivo Andrić.

Za svoju proslavu, Milorad Mišković, srpski baletski umetnik svetskog glasa, odabrao je da, pored baletskog divertismana iz Don Kihota, u Narodnom pozorištu nastupi Narodni asambl „Kolo“, sa velikim programom srpskog folklora.

Dok je najavljivao ovaj program, publika se zgledala sa nevericom. Onog trenutka kada je eksplodirala igra, svima je bilo jasno zašto je veliki umetnik odabrao upravo našu igru i pesmu. 

Možda će u nekom srećnijem vremenu, kao u obrnutoj bajci, narod poslati svoje izaslanike po dragocenosti iz tamnog vilajeta, kako bi potomcima i svetu otkrili blago pred kojim je savremenost bila slepa. San o boljem životu seže daleko preko svog socijalno-utopijskog rodnog doma, naime u svaku vrstu kulturne anticipacije.

Evo nas danas ponovo pred tamnim vilajetom. Ako ne uzmemo, pokajaćemo se, ako uzmemo pokajaćemo se.

Prvi kamen: Kult

Dionisov kult, pomešan sa orijentalnim elementima, sadržavao je plesove istinske opsesivnosti kojom je bio obuzet plesač i njegovo bratstvo. Kružni ples ditiramba je ponavljao kolektivna kruženja učesnika kojima je ovladala božanska manija.

Pri orijentalnim obredima, koji su bili upražnjivani kod islamskih naroda, ta kruženja ili obrtanja bila su, u isti mah, i izraz egzorcizma i kolektivne histerije. 

Što se tiče satirske igre, njeno kulturno poreklo je bilo dvostruko: s jedne strane, njeni plesovi, sastavljeni od nekontrolisanih skokova, deo su individualne manije.

S druge strane, prerušavanje učesnika poticalo je od starih karnevala, u kojima su učesnici nosili maske konja. (Konj je tada bio životinja iz pakla.)

Komedija je u svom početnom obliku bila produžetak onoga što se zvalo Comoi, vrsta pokretnih maski koje oživljavaju mladići u pokretu, prilikom otvaranja kulturnih svečanosti.

Dionisov kult u ta tri roda povezuje fizička veza: to je obuzetost, preciznije – histerija, u kojoj ples predstavlja istovremeno oslobađanje i zadovoljenje. Upravo u tome bi trebalo sagledavati pojam katarze.

Drugi kamen: Narodne glume

U narodnim igrama Srbije, koje čuvaju i ostatke prehrišćanskih običaja, nesumnjivo ima dramskih elemenata. Prvi je Laza Kostić, u tekstu „Narodno glumovanje“, zapazio „nekoje pojave samoniklog narodnog teatra, što ih izvodi prosti, nepismeni narod, koji nije nikad vidio umjetne pozornice ni čuo za glumce vještake“.

„Domišljao sam se, da je možda u najstarijim neznabožačkim običajima prva klica dramskog života. Čini mi se da je u koledama, kraljicama, ladalicama i dodolama, isti zamet, što ga ispitivači starina nalaze za jelinsku dramu“, pisao je.

Povorke maskiranih komedijaša koji su učestvovali u pokladnim ritualima obilazile bi u pokladnim danima naseljena mesta. U njima su uglavnom učestvovali muškarci, koji bi se prerušavali u suprotni pol.

U povorci su uvek bili „mlada“, „mladoženja“ i svatovi. „Mlada“ je predstavljana u blagoslovenom stanju, dok bi „mladoženja“ nosio štap ili praziluk, simbole falusa. Radnje koje su se izvodile imale su naglašene komične i parodijske crte i sve što se događalo nedvosmisleno je bilo prožeto erotskim podtekstom.

Ovim pokladnim ritualima se dugo pridavalo magijsko značenje, kao uticaj na onostrano, radi prosperiteta ovostranog. U sekularnom vidu pokladni rituali se i dalje pojavljuju, ali kao predmet šale u razuzdanoj povorci koja odbacuje sve stege.

Treći kamen: Kaljava igra

Seoske kućne predstave su bile karakteristične za zimske periode i izvodile bi se u seoskim domaćinstvima tokom dugih večeri i besposlice.

Jedna od njih, „Kaljava igra“ pod nazivom „Ženidba debelog Laze“, zabeležena je u selu Jabučje. Poslednji put je odigrana 1938. godine. Započeta je i 1950, ali, zbog svađe, nije završena.

„Kaljava igra“ je zanimljiva, ali i opasna po život, pa se zbog toga nije širila. Igrali su je samo muškarci, i to oni koji su hteli da trpe sve što ih snađe. Učesnici bi, kroz fizičko nasilje, trošili akumulisanu energiju zimskih dana. Ovo surovo pozorište je donosilo neprijatnu sliku o nedoličnostima našeg življa i, verovatno zbog toga, nije imalo širu recepciju.

Verujem da bi pažljiva rekonstrukcija „Kaljave igre“, na osnovu sačuvanog scenarija, mogla da bude zanimljiva i savremenom gledaocu. Prisetimo se, da su sedamdesetih godina predstave koje su izvođene na BITEF-u negovale fizičku ekspresiju kao oblik ritualnog teatra.

Četvrti kamen: Vučji horovi

U nekim srpskim krajevima, u toku svadbenih svečanosti, mladići iz sela, nazvani „vukovima“, „napadaju“ mladoženjinu kuću neposredno posle spajanja mladenaca. Držeći za ruke jedan drugog, poređani „u lanac“ zavijaju kao vukovi i viču: „Okolo, vuče, čuvaj mladu momče, čuvaj ovcu da ti je vuci ne iziju.“

Pojava vučjih horova je osobenost narodnog glumovanja na srpskim prostorima. Veselin Čajkanović je ukazivao na paralele sa Dionisovim kultom (teriomorfni horovi) i pretpostavio da vukovi predstavljaju pretke koji se javljaju u vučjoj formi da bi uzeli učešće u jednoj porodičnoj svečanosti.

Mislim da imamo pravo da o vučjim igrama govorimo kao o igrama jaraca; (članovi ditiramba su se zvali jarci, na antičkom grčkom – tragoi). Ova paralela rečito govori razvoju jedne u prilog, a za parcijalnu mogućnost razvoja druge.

Na našem tlu ostalo se na nivou vučjeg hora, za razliku od antičkog hora, iz kojeg se razvilo pozorište. Iz različitih razloga (progoni, napredak hrišćanstva), vučje igre nisu mogle da dostignu uticaj na zajednicu kakav je imao Dionisov kult. 

Peti kamen: Jedna emigrantska predstava

U italijanskom gradiću Đoja del Kole, u današnjoj provinciji Bari, zabeležena je svečanost koja se odigrala 1. juna 1497. godine. Bila je to zabava u čast buduće supruge napuljskog kralja.

U prostranom dvorištu je izveden ples, a izvođači su bili nekakvi Sloveni, čija su imena bila: Duško, Radonja, Vuk, Vukašin, Vučeta, Milica, Mila, Radoslava, Stana, Ruža, Cvijeta... i druga. Slovenski igrači su se „skačući kao koze, okretali i zajedno svi su pevali“.

Italijanski pesnik koji nije poznavao jezik Slovena zapisao je pesmu kako je umeo. Pesmu je dešifrovao Miroslav Pantić, i utvrdio da je pesma bugarštica i da ima zaokruženu priču.

„Vojvoda Janko, iz tamnice u kojoj čami, doziva orla koji vije nad Smederevom i zaklinje ga da pođe smederevskoj gospodi, neka se za njega mole slavnom Despotu da ga otpusti iz tamnice, pa ako mu Bog u tome pomogne i slavni ga Despot oslobodi, obećava da će orla nahraniti crvenom turskom krvi i belim viteškim telom.“

Sloveni su pevali bez muzičke pratnje – što je osobenost srpskog načina, i pritom glasno vikali na „svom jeziku“, a onda je svaki od njih pio „po svom običaju... i to muškarci, žene, odrasli i oni koji su još deca“.

Postojbina ove pesme je bila u Srbiji, iz vremena vlade Đurđa Brankovića, najverovatnije u Smederevu. Reč je o tamnovanju Sibinjanin Janka (Hunjadi Janoš) u Smederevu, posle njegovog teškog poraza na Kosovu. Pesmu su u Italiju prenele izbeglice, koje su bežale iz Srbije pred turskim zavojevačima.

Posle propasti despotovine, nastao je tamni turski vilajet i veze Srba sa svetom se prekidaju, sem u onim krajevima u današnjoj Vojvodini i Mađarskoj, gde je pozorišni život nastavljen pod uticajem srednjoevropske kulture. Narodni teatar je ostao udaljen od ekonomskih i kulturnih centara i nastavio da živi u tradiciji naroda, ali zbog navedenih okolnosti, nije postao uzor za svetovnu dramu i pozorište.