Kako je Eugen Savojski osvojio Beograd i šta je bilo potom

Teško je u Beogradu naći godinu koja zbog nečega u toj slavnoj prošlosti nije važna. Toliko istorije naleglo je tokom protekla 23 veka na pleća ovog grada, da bilo kog dana u kalendaru možete da se sa suzom u oku ili blagom jezom niz kičmu prisetite nekog slavnog događaja, neke bitke tokom koje je zemlja Donjeg grada natapana krvlju, nekog vojskovođe koji je ponosno ulazio u osvojeni grad ili se kao prebijen pas pobeđen vraćao sa njegovih kapija. 

Godine 1716, u oktobru, austrijski princ Evgenije (Eugen) Savojski (1663-1736), u ko zna kojem po redu austro-turskom ratu, osvaja Temišvar. Ali to je usputna stanica: glavni cilj je Beograd.

Vojska je zimu provela po banatskim vojničkim bivacima (konsultovati po tom pitanju detaljnije Miloša Crnjanskog: Seobe).

U junu 1717. Turci prihvataju boj: 200.000 vojnika, pod vođstvom velikog vezira Halil-paše, iz Jedrena kreće ka Beogradu, čiju posadu od 30.000 ljudi i 600 topova predvodi Mustafa-paša.

Eugen Savojski ima 78 bataljona i 194 eskadrona, sa 78.000 pešadinaca i 32.000 konjanika, ukupno oko 110.000 ljudi. U sastavu ove armade je i 6.000 srpskih dobrovoljaca iz Vojvodine na svojim šajkama.

Sa svim tim ljudima, rešivši da uzme Beograd pre dolaska glavne turske vojske, sredinom jula 1717, Evgenije Savojski, prethodno sagradivši mostove preko Save i Dunava, prelazi naše dve velike reke i kreće u opsadu Beograda.

Dana 23. jula počinje granatiranje Beograda. Tokom narednih pet dana već je bio uništen ceo Donji grad i turska artiljerija na njihovom levom, dunavskom, krilu. No već je bilo vreme za onih 200.000 što jašu od Jedrena i upravo dolaze na poprište bitke.

Njihova artiljerija 13. avgusta počinje da tuče austrijske redove, a priključuje im se i odbrambena posada Beograda svojim topovima. Eugen Savojski i njegovi ljudi su između dve vatre.

Austrijski generali u tom trenutku svom komandantu savetuju povlačenje. „Ili će Beograd pasti u moje ruke, ili ja padam u ruke Osmanlija“, odgovoriće im on, namrgođen, mučen dizenterijom kao i pola njegove vojske.

I austrijski princ odlučuje se na redak manevar: okret vojske za 180 stepeni i prihvatanje direktnog boja sa Turcima. Trista hiljada muškaraca od kojih je svaki ponaosob znao šta je to krv i smrt stajali su jedni naspram drugih.

Turska posada Beograda više nije imala šta da radi, oni su postali beznačajni. Dobili su najbolja mesta u predstavi kakva se retko viđa.

U ponoć 15. na 16. avgust princ Eugen je krenuo u juriš. U beogradskoj noći, dok su se pramenovi magle podizali sa savske i dunavske vode, uvijajući vojnike i konture grada u neprozirni omotač, dve vojske su udarile jedna u drugu.

Kada se magla, oko osam ujutru podigla, progovorili su topovi i Turci su uspeli da u centru austrijske vojske naprave procep. U tom kritičnom trenutku bitke, tog jutra 16. avgusta 1717, Eugen Savojski povlači sa sobom svoj drugi borbeni red, i sa pešadijom u centru i konjicom na oba boka, lično predvodi juriš.

Posada Beogradske tvrđave gleda tog jutra ono što će do danas u istorijskim i vojnim udžbenicima ostati upamćeno kao „jedna od najvećih bitaka novije istorije sveta“. Juriš je uspeo, Turci nisu mogli da održe položaj.

U haosu počinju da se povlače ka jugu, i austrijska konjica i srpski dobrovoljci gone ih čak do Niša!

Pod beogradskim zidinama ostaje 13.000 mrtvih Turaka, i 1.855 (primetiti tipično germansku egzaktnost podatka!) mrtvih austrijskih vojnika. Bilo je tu i 5.000 turskih zarobljenika.

Dva dana kasnije, na poziv austrijskog vojskovođe, turska posada Beograda predala je bez borbe grad novim gospodarima.

Počinjalo je vreme barokne rekonstrukcije Beograda, a Eugen Savojski u domovini dobija marš u svoju čast i čast novoosvojenog grada, Prinz Eugen, der edle Ritter (Princ Eugen, plemeniti vitez) u čijem tekstu je eksplicitan opis toka bitke sa nekim, međutim, bajkovitim netačnostima (bitka je datirana pet dana kasnije od stvarnog zbivanja; pesma pripoveda o smrti jednog Eugenovog brata pod Beogradom, Ludviga. Eugen je imao dva brata, oba istog imena, ali jedan Ludvig je poginuo u boju sa Tatarima još 1683, kod Petronela, u Austriji, a drugi u opsadi Landaua, 1702. godine).

Graditeljski zamah koji će na ušću Save u Dunav posle ove bitke uslediti, odrediće urbanističku istoriju Beograda za naredne vekove, do danas.

Jer, naime, to je taj period u kojem će Beogradska tvrđava biti, po zamislima Nikole Doksata de Moreza, austrijskog vojnog arhitekte, rekonstruisana u oblik koji se, kroz sve te burne vekove koji su ovaj grad još čekali, koliko toliko očuvao do današnjih dana.

To je period u kojem je na platou Gornjeg grada iskopan bunar koji će narod nazvati Rimski, iako nije rimski, a nije ni bunar jer graditelji nisu našli u njemu živu vodu nego su, iskopavši bušotinu od više desetina metara, prokopali bočne kanale u koje se, i dan danas, u centralni kanal sliva kišnica, što od bunara čini – cisternu.

To je period tokom kojeg je, na samom početku, da se dostojno obeleži jedna ovakva bitka i trenutak u istoriji, u Donjem gradu Beograda podignuta trijumfalna kapija koja na tom mestu stoji i danas i za koju mnogi i danas misle da je nazvana po osvajaču Beograda Eugenu Savojskom, ali nju je veliki vojskovođa posvetio svom caru – Karlu VI, ocu Marije Terezije, caru Svetog rimskog carstva.

To je, na kraju, onaj period, tokom kojeg je civilni administrator Beograda, princ Aleksandar Virtemberški, imajući ko zna šta na umu, preselio iz varoši u šancu srpski živalj u novi kraj – pored Save, osnivajući tako Srpsku varoš, i udarajući temelje onom delu grada kog danas znamo kao Savamala, pokrećući život u njemu.

Tri veka kasnije, taj će kraj postati epicentar sveopšteg ovdašnjeg interesovanja i urbanističkog entuzijazma oličenog u megagradilištu Beograda na vodi.

Uviđajući kako je i čuveni austrijski graditelj u svom radu pošao od makete, a ne od urbanističkih planova, žitelji Beograda danas u ovom gradu, tri veka pošto su pod njegovim zidinama tutnjale dve velike vojske, žive u senci svih vojskovođa i njihovih grenadira, konjanika, šajkaša, redova, pilota i generala... koji su neštedimice ginuli za ovaj grad.

To je priličan zalog koji nam je istorija ostavila. 

Malo je šta od materijalnog bogatstva arhitekture ostalo u Beogradu vidljivo golim okom. Ni maketa Nikole Doksata de Moreza nije izvedena do svojih krajnjih konsekvenci, vidljivo je to odmah čim se ona pogleda.

Zbog troškova gradnje tih zacrtanih utvrđenja na drugim obalama reka, u Dvorskom ratnom savetu u Beču došlo je do razmimoilaženja njegovih članova. A utom je već stigao i novi austro-turski rat i Beograd će, 1739, Beogradskim mirom, biti – vraćen Turcima... i sve je počinjalo iznova, što je podrazumevalo između ostalog i to da se glavnina Doksatovih utvrđenja po odredbama mira imala pre ulaska Turaka – srušiti, jer Austrijanci nisu smeli da dozvole da Turci, u vremenima konstantnih ratova, dobiju tako dobro utvrđen grad oko kojeg će uskoro i jedni i drugi opet ginuti. 

Ali ako se danas, i posle svih tih rušenja i građenja i ponovnih rušenja, samo u mislima, u duhu, spustimo ispod nivoa vidljivog, ako poslušamo savet Lisice koja je Malom Princu savetovala da je bitno očima nevidljivo, onda svakako možemo u jednom umornom gradu na ušću dveju reka ispod Avale ugledati jezgro Lepote koja, nasuprot trenutnim strastima njegovih žitelja i njegovih gradoupravitelja, kao kakav pozlaćeni krst na zalazećem suncu, neugasivo sija kroz vreme.