Pogled kroz digitalnu ključaonicu na naše virtuelne duše

Ove godine Angelus Novus navršio je 100 godina. No, ovaj stogodišnjak i dalje je vitalan i inspirativan, kao što je bio i u svojim mladalačkim danima. Angelus Novus, Novi anđeo, često nazivan i Anđelom istorije, slika na papiru nevelikih dimenzija koju je Paul Kle naslikao 1920. godine, jedno je od amblematskih dela 20. veka, koje je podstaklo mnoštvo interpretacija i promišljanja. Jedno od najranijih i najpoznatijih zabeležio je filozof Valter Benjamin 1940. godine, u svojim Tezama o pojmu istorije.

„Na njoj je prikazan anđeo koji izgleda tako kao da pokušava da se udalji od nečega čime je opčinjen. Oči su mu razrogačene, usta otvorena, a krila raširena. Mora biti da tako izgleda anđeo istorije. Licem je okrenut prema prošlosti. Ono što se nama javlja kao lanac događaja, on vidi kao jednu jedinu katastrofu, koja bez prestanka gomila ruševine na ruševinama i baca mu ih pred noge. Rado bi on zastao, budio mrtve i sastavljao sve što je bilo razbijeno. Ali iz Raja duva oluja i puni mu krila, i tako je jaka da anđeo više nije u stanju da krila sklopi. Ta oluja ga nezadrživo nosi u budućnost, kojoj je leđima okrenut, dok hrpa ruševina pred njim narasta do neba. Ono što nazivamo napredak jeste ta oluja“.

Benjamin je sliku Angelus Novus kupio nedugo po njenom nastanku, pošto ju je video na Kleovoj izložbi u Minhenu 1921. godine, i držao je potom u svojoj berlinskoj kancelariji. Bežeći od nacista, pre nego što će septembra 1940. izvršiti samoubistvo na francusko-španskoj granici, on je sliku ostavio u Parizu kod svog prijatelja, francuskog filozofa Žorža Bataja. Posle oslobođenja Anđeo je prešao u ruke Teodora Adorna, a zatim kod Benjaminovog prijatelja Geršoma Šolema, filozofa i stručnjaka za jevrejski misticizam. Nakon Šolemove smrti, njegova udovica Fanija je 1987. sliku poklonila Muzeju Izraela u Jerusalimu, gde se i sada nalazi.

Pogled u srušene ljude

Pogodan za iščitavanja ali i učitavanja brojnih značenja, Kleov Anđeo decenijama je inspirisao brojne filmske stvaraoce, pisce, slikare, muzičare. I u 21. veku Angelus Novus ostao je nezaobilazan u promišljanju duha vremena, ubrzanja civilizacije i prelaza iz mehaničke u digitalnu epohu.

Tako, u kod nas nedavno objavljenoj knjizi nemačke vizuelne umetnice i teoretičarke Hito Štajerl Duty Free Art: Umetnost u doba planetarnog građanskog rata (Fakultet za medije i komunikacije, prevod Aleksandar Nedeljković), autorka izlaže svoje tumačenje Anđela.

„Pošto je anđeo okrenut ka nama, gledaocima i – prema tvrdnji Benjamina – ka ruševinama takođe, krš se sigurno nalazi izvan kadra crteža. To bi značilo da se ruševine nalaze gde i mi. Ili, da odemo korak dalje: ruševine smo verovatno mi, gledaoci. Možda smo mi ruševine istorije, oni koji su nekako pregurali dvadeseti vek, ali ne bez posledica. Postali smo odbačeni objekti i beskorisni proizvodi, uhvaćeni u pogledu duboko potresenog anđela koji nas vuče sa sobom, dok biva oduvan u neizvesnost“.

Čemu umetnost u digitalno doba

Angelus Novus našao se i na koricama kod nas nedavno objavljene knjige Borisa Grojsa U toku (Službeni glasnik, prevod Miodrag Marković). Reč je o esejima jednog od vodećih svetskih mislilaca – filozofa, esejiste, kritičara, teoretičara medija, profesora za ruske i slavističke studije na Njujorškom univerzitetu, višem naučnom saradniku na Univerzitetu za umetnost i dizajn u Karlsrueu... Boris Jefimovič Grojs je rođen 1947. u Istočnom Berlinu, studirao je u SSSR-u, emigrirao 1981. u Zapadnu Nemačku, i zahvaljujući poziciji „između Istoka i Zapada“, pored ostalog rusku avangardu i ruske postmoderne stvaraoce umnogome približio Zapadu.

Ova njegova „rasprava o umetnosti kao nečemu što teče“, kako kaže, kroz period duži od jednog veka prati dijalog između umetnosti i filozofije, politike, masovnih medija, muzeja i odnedavno – interneta.

U knjizi U toku nalazi se 12 eseja kojim se mapiraju neke od najznačajnijih tačaka moderne i savremene umetnosti, kao što su muzeji, kustoska praksa, zavisnost umetnosti od teorije, realizam, aktivizam, arhiviranje, kontekst... Naslovi pojedinih eseja sugerišu njihov tematski i problemski raspon – Postati revolucionaran: o Kazimiru Maljeviču, Uspostavljanje komunizma, O globalnom konceptualizmu, iznova, da bi poslednja četiri eseja odgonetala duh savremenog doba – Modernost i sadašnjost: mehanička reprodukcija nasuprot digitalnoj reprodukciji, Gugl: reči van gramatike, Vikiliks: pobuna činovnika, ili univerzalnost kao zavera i Umetnost na internetu.

Reč je o kompleksnim promišljanjima koja će onome ko je spreman da se upusti u avanturu čitanja pružiti brojne oslonce i putokaze za snalaženje u umetničkim i civilizacijskim tokovima i vrtlozima, naročito onima na ulasku u novu epohu virtuelnog.

„Tradicionalna umetnost proizvodila je umetničke predmete. Savremena umetnost proizvodi informacije o umetničkim događajima“, tvdi Grojs. „Po tome je savremena umetnost nalik internetu“.

Zarobljenici večite sadašnjosti

Jedna od teza koje Grojs izvodi u knjizi, istražujući umetnost u doba interneta, novih medija i digitalnih tehnologija, jeste tvrdnja da ako su tehnike mehaničke reprodukcije umetničkog dela davale predmete bez „aure" (o čemu je svojevremeno pisao Valter Benjamin), digitalna produkcija stvara auru bez predmeta, pretvarajući sve svoje materijale u iščezavajuće markere prolazne sadašnjosti.

Esej Modernost i sadašnjost: mehanička reprodukcija nasuprot digitalnoj reprodukciji Grojs počinje rečima: „Izgleda da se naše savremeno doba od svih drugih istorijski poznatih doba razlikuje barem u jednom pogledu: ljudski rod nikada pre nije bio toliko zainteresovan za svoju sadašnjost. Srednji vek je bio zainteresovan za večnost, renesansa je bila zainteresovana za prošlost, modernost je bila zainteresovana za budućnost. Naša epoha se prevashodno interesuje za sebe. Rastući broj muzeja savremene umetnosti širom sveta samo je jedan – ali očigledan – simptom tog gorljivog interesovanja za ovde i sada. U isto vreme, to je i simptom veoma rasprostranjenog osećaja da ne poznajemo sopstvenu sadašnjost“.

Jasno određujući poziciju savremenog čoveka, isti esej Grojs završava rečima: „Naš doživljaj sadašnjosti nije toliko uslovljen prisutnošću stvari koje posmatramo koliko izloženošću naše virtuelne duše pogledu skrivenog posmatrača“.